ФИЛИП МАТИЈАШЕВИЋ ПОСЛЕ ПРЕЛАСКА У САЛЦБУРГ: "Захвалан сам свима у Чукаричком, а посебно мојој породици"

Офанзивни везиста ће се на крају сезоне преселити са Бановог брда, из најбољег српског клуба за развој младих играча, у један од најбољих у том сегменту у свету, екипу која је претходних неколико сезона „произвела“ велики број фудбалера који су већ светске звезде.

По повратку из Салцбурга Матијашевић је пренео прве утиске, уз нагласак да ће до краја сезоне бити играч Чукаричког, и да му је приоритет да се од матичног клуба опрости на најбољи могући начин.

„Трудим се да главом будем у Београду и у Чукаричком. Имао сам прилике да два дана боравим у Салцбургу, где сам и гледао меч између мог будућег клуба и бечке Аустрије, то је свакако један од највећих дербија у њиховом шампионату. Обављени су лекарски прегледи, потом и промоција, потписан је уговор, имао сам прилику и да разговарам са спортским директором и другим људима из клуба. Изузетно сам захвалан и Алекси Терзићу, који ме је тамо дочекао као брата, он је ме извео на терен, показао ми неке ствари и дао врло корисне савете, уз нагласак да уживам у Салцбургу„, казао је на старту разговора Матијашевић, који је 4. марта ове године прославио пунолетство.

Уговор је потписан на пет година, што сведочи у прилог томе да ће Матијашевић бити један од будућих пројеката Салцбурга.

„Велика је привилегија бити у таквом клубу и добити дугорочан уговор. На мени је да то поверење оправдам и да пружим максимум, да се борим да што пре будем у првом тиму. Почећу припреме са екипом, такав је договор, спремићу се, мораћу да научим језик, па ћемо видети којим темпом ће све тећи. У клубу су ми предочили да је све на мени, то је најважније„.

Желео је Матијашевић да се врати на почетак, а он је везан за Чукарички, желео је и да помене тренере са којима је радио током стажа у млађим категоријама, али и у првом тиму.

„Прошао сам читаву Омладинску школу Чукаричког, од 2015. године. Први тренер ми је био Владимир Булатовић, са њим сам провео почетак, од базе до петлића, захвалан сам му што ме је научио првим фудбалским корацима, он ме је спремио за оно што ме је даље чекало. Потом сам отишао у селекцију коју је предводио Марко Мартаћ, ту је све кренуло да се развија убрзаним темпом, добио сам доста самопоуздања, давао сам доста голова, имао велики број асистенција, што ми је помогло да се већ тада придружим старијој генерацији. Даље сам наставио сарадњу са Ацом Томовићем, кратко смо радили, али имамо перфектан однос, чујемо се и приватно. Више ми је помогао саветима„, казао је Матијашевић, који је потом наставио:

„Потом је дошао Александар Петровић, он је баш стао иза мене, веровао је у мој потенцијал, иако смо кратко сарађивали, већ сам био пребачен код Слободана Динчића, па код Лазара Поповића, код којег сам играо и најлепши фудбал у тих годину дана. Он ми је понајвише помогао, али да се нико не наљути морам посебно да истакнем Ђорђа Аћимовића Ђулику, кад нико није веровао у мене, он је то чинио, не постоје речи којима могу да му се на томе захвалим. Кратко сам радио са Павлом Делибашићем, а потом сам отишао код Михајла Трајковића, па и код Марка Савића. Свим тренерима које сам побројао сам бескрајно захвалан, али бих желео да истакнем и господина Николу Лазетића, који је увек стајао иза мене, и кад је било и добро и кад је било лоше, много га ценим, уз Ђулику њему сам и најзахвалнији на подршци„.

Признао је Филип да је почетак са првим тимом био врло тежак и да је пролазио кроз бројне потешкоће у том периоду.

„Мислио сам да сам психички доста јак у глави, али онда је дошао први тим и притисак који се подразумева у том рангу. Марко Савић ми је тада много помогао, дао ми је шансу да дебитујем са 16 година, одрадио сам добре припреме. Све то ми је много значило, али првих шест месеци је заиста било тешко, искрено било је и суза, свега… Много ми је жао што смо тада играли плеј-аут, али ове је већ много боље, иако смо нажалост изгубили трку за пласман у Европу. Било је много лепих момената, верујем да ће их бити и до краја сезоне„, казао је Матијашевић, који је потом наставио:

„Било је и оних мање лепих тренутака, промашен пенал у Зајечару против ОФК Београда, утакмица у Сурдулици, па против Војводине на Бановом брду… Али, све је то била школа и сигурно је да је читава екипа очврснула после тога, а и мени је све то помогло. Знам колико је било тешко у појединим моментима, знам и како је отац Владимиру то проживљавао. Огромну захвалност дугујем и Милану Лешњаку, који је био директор млађих категорија, потом ме је трпео и у неким утакмицама, код њега сам одиграо највише мечева, постигао први гол, он је био ту у Чукаричком кроз читаву моју каријеру. Сада сам добио корисне савете и од Марка Јакшића, научио сам нешто ново. Истакао бих и Оливера Ковачевића, који је дуго уз мене и који је такође био велика подршка„, казао је Матијашевић, који је још истакао:

„Кад бих наставио да набрајам, да помињем бивше и садашње саиграче, не знам ни кога бих прво издвојио, потрајало би. Истакао бих ипак другаре из моје селекције, моје вршњаке, стекао сам пријатеље за читав живот. Имам обавезу да и ја њих подржим, понекад док сам гледао утакмице Омладинске лиге било ми је жао што и ја нисам са њима на терену„.

Признао је Филип да је од оца Владимира добијао бројне савете и да је готово све прихватио, осим једног:

„Отац ми је увек причао да не читам коментаре, никад га у томе нисам послушао. Можда је то и један од ретких савета које ми је дао, а да га нисам прихватио. Неизмерно сам захвалан читавој породици, мајци Оливери, браћи Луки, Рељи и Лаву, мојим кумовима, сви су били уз мене. Ено, мајка и даље плаче, отац прикрива, браћа су срећна, подржавају ме. Нема дилеме да је отац био највећи критичар, али да ме је тапшао по рамену и да можда нека није и претеривао, тешко да бих дошао до овог нивоа„, казао је Матијашевић, који је још уз дечачки осмех, али у доста озбиљном тону додао:

„Верујте ми, никаквих протекција овде нисам имао, никаквих гурања није било. Људи могу да верују у то или не, али најбоље знам кроз шта сам све прошао. Било је критика и од саиграча, и од људи који су око мене, све добронамерно. Дешавало се и да патим после неких утакмица, али све је то био део развоја, део мог фудбалског одрастања. Надам се да ћу се клубу одужити добрим играма до краја сезоне и победама„.

Кад се прича о лепим моментима, јавност прво помисли на гол Партизану, у победи од 4:1 на Бановом брду.

„Па, верујте ми, било је и лепших момената у млађим категоријама који ми први падају на памет. Сигурно кад су ми рекли да ћу потписати први уговор, много ми је то значило у том тренутку. Друго, гол Телеоптику у Кадетској лиги. Сећам се те утакмице која је дошла после репрезентације, у моменту где у првих 20 минута нисам могао да се саставим, а баш то је била једна од ретких утакмица коју је отац уживо посматрао. Случајно сам у једном тренутку погледао ка делу трибина где је он био, имао је наравно коментар у свом стилу на мој рачун. Није прошло много времена, дао сам гол маказицама, он се тада покупио и отишао, а то ми је много значило у том тренутку. Јесте, и гол Партизану, против каквог противника, у каквом моменту. И наравно, први позив у репрезентацију, сећам се да сам био у школи, тада сам плакао као киша. То ми је можда и најлепши моменат до сада, репрезентација је нешто што речима не могу да опишем, увек желим да играм за национални тим, крајњи циљ ми је да дођем до „А“ репрезентације, али је дуг пут до тога. Лепо је било недавно радити и тренирати са најбиљим играчима домаће лиге, у Спортском центру у Старој Пазови, на главном терену, са селектором који је усадио шпански менталитет код нас. Тај један дан нам је свима много значио„.

Кад помињемо „А“ репрезентацију, Матијашевић је истакао да га посебно фасцинира Душан Влаховић, односно њего карактер.

„За мене је он најбољи шпиц на свету, све ми се код њега свиђа, посебно тај карактер. Наравно, сви момци у репрезентацији су изврсни играчи, сувишно је трошити речи. Али, ако једног морам да исаткнем, то је дефинитивно Влаховић. А у домаћој лиги, по мом мишљењу је то Александар Катаи, мајстор фудбала„.

Фудбалске судбине су чудне, али Филип је истакао да не би волео да игра против Чукаричког у европским такмичењима.

„То никако не бих волео, баш би ми било тешко да играм против Чукаричког. Мом клубу желим све најбоље, верујте ми неће бити већег навијача од мене и сигуран сам да ће се већ наредне сезоне изборити за пласман у Европу. А кад већ дођу тамо, нека избегну Салцбург„, насмејао се Матијашевић.

За крај, Филип је желео да истакне једну чињеницу:

„Много ми је драго кад видим бивше саиграче, који су приближно мојих година, да су отишли у сјајне клубове и да тамо играју. Погледајте само какве наступе имају Цветковић у Андерлехту, Бачанин у Базелу, Миладиновић у Сент Етјену, Ђорђе Петровић у Борнмуту… И то је доказ да је Чукарички најбољи клуб за развој младих играча у Србији, а сигуран дам да ће наредних сезона избацити још добрих играча из Омладинске школе, А још једном понављам, апсолутно свима сам у клубу захвалан, без изузетка„, казао је на крају разговора Филип Матијашевић.