окоТВоко: Oчи боје дуге

У „Бисерима” код Вање Булића на ТВ Блиц Игор је могао да исприча своју не баш лаку судбину. Али, шта ћете кад данас медији само јуре Дарка Лазића. Такви су медији - површни и има их много. Сетио сам се прелепе песме „Ко сам без тебе” Бориса Новковића. 

И заиста је Снежана Дакић успела сјајно да отвори за Хајп телевизију увек затвореног Бориса Новковића да проговори о својим браковима. У подкасту „Сада и овде” на Хајп телевизији Снеки се дотакла и смрти мајке Бориса Новковића, а говорили су и о његовом оцу, великом хит-мејкеру Ђорђу Новковићу. 

Борис је био први човек који је дошао у Србију након ратних дешавања и увек је био секс симбол, уз Здравка Чолића и Владу Калембера. Помало затворен за медије, овога пута Борис је био сјајан јер је имао одличну саговорницу поред себе, а тако је то и када разговарају вршњаци и особе које су оставили иза себе разводе. И ништа не може да заболи као смрт родитеља. 

Борис је у подкасту говорио тако истините ствари о животу, љубавима, смрти најдражих људи, тако да није ни чудо што је прославио 40 година каријере. Имао је чврст корен и упориште у својим родитељима. 

Његов отац Ђорђе Новковић је свакако најинтелигентнији саговорник кога сам икад имао, уз Александра Тијанића и Марину Туцаковић. А Борис, иако и данас сјајно изгледа и спада у секс-симболе, је један јако реалан и приземан човек. Њега нико не може навући да иде да игра у „таблоидно Козарачко коло”. 

Много је данас исповедаоних формата и подкаста. Гледалац, и да хоће, не може све да погледа. Најважније је колико је новинар припремљен и веома је важно да водитељ „не гази преко лешева” и да буде као психотерапеут тако ће и од саговорника извући максимум. 

Добар интервју „један на један” могу да ураде само новинари који се добро припреме за саговорника и који га на добар начин отворе. Ништа на силу не иде, па ни искреност. Увек сам најбоље интервјуе давао ако сам имао нежне водитеље, а сам сам највеће ексклузиве добијао када сам био поткован информацијма, али и благонаклон према саговорнику. 

Агресија никад није дала добар интервју. Новинар није ту да глуми истражног судију и иследника. Лепа реч и гвоздена врата отвара. 

Али, данас је завладала површност. Данас себе називају новинарима и људи који нису прошли поред било које школе за новинарство. Водитељство је пре свега добар занат. А сад, да ли радите интервју са естрадном звездом или са обичним човеком није ни важно, потребан је само добар журналистички приступ. 

Зато често осетим „трансфер блама” кад чујем питања неких млађих људи који би хтели да се баве новинарством. Данас би сви да интервјуишу, али је мало правих мајстора као што то ради Александар Станковић, водитељ култне емисије „Недјељом у два”. 

Тања Петернек Алексић је мајстор да отвори и најтеже саговорнике. Добар интервју је као и добра психотерапија, тако да ћу увек памтити Милана Калинића какав је био водитељ у емисији „Преживели”. Он је толико пазио да ме не повреди и да ме „отвори” да ће за мене остати један од најбољих водитеља које сам икада упознао. О треш водитељима и емисијама биће у једној од наредних колумни.

Александар Филиповић