БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: САЛАШ НОЋАЈСКИ (1) Два века стара школа носи име хероја с надимком Народ

У свом серијалу “Бициклом кроз Војводину” након шест година - први пут улазим у део Покрајине који пре Првог светског рата није био у Аустроугарској него у Краљевини Србији. Наиме, након ослобођења у Другом светском рату, Главни Народноослободилачки одбор Војводине је 6. априла 1945. донео одлуку о дефинисању територије Војводине, чиме су нека подручја, укључујући и северне делове Мачве уз реку Саву, ушла у састав Војводине. 

Тако је Војводина којој су одузети делови Срема и Баната који су припали Граду Београду (Земун, Сурчин, Батајница, Овча, Борча...) заузврат добила атаре седам села у Мачви: Салаш Ноћајски, Ноћај, Раденковић, Равње, Засавица 1, Засавица 2 и Мачванска Митровица.

На улазу у Салаш Ноћајски прво наилазим на терен ФК „Будућност” основаног 1946. Стадион од 2023. носи име Воје Достанића у селу некада познатом као Воја Остојин. По ономе што је дао сеоском фудбалском клубу Достанић је неприкосновен, пуне 2 деценије он је играо у плаво-белом дресу, а укупно је забележио 800 наступа. Опроштајну утакмицу одиграо је против београдске “Црвене звезде” и копачке окачио о клин са својих 37-година. Преминуо је 2001. 

У селу је преживела и у добром стању се налази неколико сто и више година старих кућа, карактеристичних за овај део Србије и веома различитих од онога што се може видети у Срему, Банату и Бачкој. На згради истуреног оделења школе из Мачванске Митровице налази се плоча постављена 1959. и на њој имена 30 мештана који су дали своје животе у ратовима 1912-1918. а испред - споменик од белог камена посвећен погинулима у НОБ-у 1941-1945. Зграда школе “Добросав Радосављевић Народ” има дугу и бурну историју, два пута у два рата је спаљивана, остајала је без крова, врата и прозора, али она и даље стабилно и поносно стоји на месту на којем је давне 1846. саграђена. Школа у Салашу сазидана је на плацу и задужбини великог Војводе Стојана Чупића, јунака Првог српског устанка, на истом плацу налази се и Црква Светог Георгија.  Пре неколико година, захваљујући средствима Светске банке школски стан је претворен у мали музеј посвећен Војводи Чупићу. 

Добросав Цока Радосављевић Народ (1921-1942), чије име носи школа, био је учесник НОБ-а и народни херој Југославије а његов кратак живот (обешен је у 21. години) заслужио је да се по њему сними играни филм или бар документарац. Рођен је 10. фебруара 1921. у Салашу Ноћајском у великој замљорадничкој породици, у к

ојој се гајио опозициони политички дух. После основне школе коју је завршио у родном селу, учио је шегртску школу за обућара.

Због лошег материјалног стања, многочлане породице није могао да се школује и ако је имао велику жељу за знањем. Доста је читао, па је почео и да се занима за марксистичку литературу. 

Године 1938. запослио се у Београду. Одмах по запослењу, укључио се у рад синдиката и био члан Савеза кожарско-прерађивачких радника при Уједињеним радничким синдикатима (УРС). Пошто је био члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ), био је биран у руководство СКОЈ-а кожарско-прерадивачких радника.

Био је веома запажен говорник на заједничким политичким, културним и другим скуповима револуционарне, антифашистичке, радничке и студентске омладине. Са 17 година - 1938. је примљен у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ) и изабран у чланство Месног комитета СКОЈ-а за Београд. Због свог доброг говорништва добио је партијски надимак Народ, мада су га у родном месту звали Цока.

Ратно страдање породице Радосављевић

Читава породица Добросава Радосављевића учествовала је у НОБ-у – његов отац Стеван, браћа Војислав и Живко и сестра Катарина. Рат су преживели само сестра Гина, која је била сарадница НОП-а и најмлађи брат Станислав, који је био сувише мали да би пошао у борбу.

Отац Стеван (1900–1943) био је земљорадник и у Мачвански одред је ступио крајем септембра 1941. као позадински радник. После слома Одреда, крајем децембра вратио се у Салаш Ноћајски, где је био ухапшен и одведен у Шабачки логор, одакле је 24. априла 1942. године био интерниран у Норвешку, где је у логору Ботон умро 1943.

Најстарији брат Војислав Војкан звани Буђони (1918–1941), био је земљорадник и члан КПЈ. У Мачвански одред је ступио крајем јула 1941. Пошто је био резервни поднаредник, приликом реорганизације Одреда, 13. августа је био одређен за командира Прве чете, али је истог дана погинуо приликом напада на Текериш.

Млађи брат Живко, био је курир Мачванског одреда, али је крајем 1941. године био ухваћен и стрељан. Сестра Катарина (1924–1947), септембра 1944. је ступила у Прву војвођанску ударну бригаду и са њом учествовала у борбама до краја рата. Умрла је 1947. од последица рањавања.

После окупације Југославије, 1941. Окружни комитет Подриња под његовим руководством покреће акцију прикупљања оружја, које је остало после капитулације Југословенске војске. Касније, у току припрема за оружани устанак, организовао је сакупљање санитетског материјала и одржавање курсева прве помоћи, стварао је омладинске ударне групе и др. 

У марту 1942. у селу Петковица заробили су га четници и потом предали Гестапоу у Шапцу. Истрагу над Добросавом у Шапцу, су водили агенти Специјалне полиције из Београда и Гестапоа. Агенти су знали да је Добросав један од главних комуниста у Шапцу и над њим су вршили невиђену тортуру у намери да открије своје сараднике. Упркос свим мучењима, иследницима није никога одао, иако је као секретар Окружног комитета познавао готово сваког члана и симпатизера КПЈ у Подрињу. Пошто иследницима ништа није желео да открије, истрага је била неуспешно завршена и он је осуђен на смрт вешањем. Обешен је 3. априла 1942. у кругу логора, у присуству осталих логораша, међу којима је био и његов отац Стеван. Приликом извршења вешања, јавно је клицао слободи, НОБ-у, Комунистичкој партији, Совјетском Савезу... 

Указом Президијума Народне скупштине ФНР Југославије 5. јула 1952. проглашен је за народног хероја.

Следеће недеље на овом месту у другом делу приче о Салашу Ноћајском између осталог читајте о легендарном српском јунаку сахрањеном у цркви у освом селу - славном Змају од Ноћаја.