ДАНАС У СРЕМСКИМ КАРЛОВЦИМА СВЕЧАНОСТ ПОВОДОМ 178-ГОДИШЊИЦЕ МАЈСКЕ СКУПШТИНЕ Дан када је проглашена Српска Војводина
Свечаном академијом у Богословији Светог Арсенија у Сремским Карловцима данас ће бити обележена 178-годишњица одржавања Мајске скупштине, народног скупа који је на демократски начин поставио темеље целокупне политике Срба у Угарској од друге половине 19. века до распада Хабзбуршке царевине 1918. године.
У оквиру централног обележавања тог кључног догађаја у процесу изградње и сазревања националне свести Срба у Хабзбуршкој монархији, биће служен помен патријарху Јосифу Рајачићу и генералу Ђорђу Стратимировићу, кључним актерима Мајске скупштине сахрањеним у Сремским Карловцима, те положени венци у портама Доње цркве где се налази Стратимировићев споменик, и манастира Ваведења пресвете Богородице где је сахрањен, као и на спомен-табли на Магистрату, са чијег балкона је, како се наводи у историјским читанкама, обављен чин проглашења Српске Војводине, прве аутономне српске територије у Хабзбуршкој монархији.
Мајска скупштина одржана 1-3/13-15. маја 1848. године у Сремским Карловцима уткана је у колективно сећање као један од најбитнијих догађаја у историји српског народа, посебно оног дела који је живео у склопу Аустроугарске царевине.
По неким мишљењима, 15. мај је имендан Војводине, коју је зачела борба предака за очување споственог идентитета. Каже се да није први, али јесте први најзначајнији корак Срба из Срема, Баната, Бачке и Барање на дуготрајном и трновитом путу решавања свог националног питања у Хабзбуршкој монархији, који је на крају крунисан 25. новембра 1918. присаједињењем Војводине Србији.
Срби повукли одлучније потезе
Револуционарним догађајима у пролеће 1848. године који су захватили и српски народ у Хабзбуршкој монархији, претходила је политичка борба Срба дужа од века и по, започета доласком на просторе данашње Војводине под вођством патријарха Арсенија Трећег Чарнојевића. Ипак, на почетку тог општенародног револуционарног покрета који се заталасао у фебруару 1848. у Француској и запљуснуо и остале народе све до границе са Русијом, Срби су били уз Мађаре верујући да ће имати своје место у новој уставној угарској држави. На првим скуповима у Будиму и Новом Саду Срби се нису изјашњавали против заједничке државе, признавали су нову владу и мађарски језик као државни, али јесу за себе тражили признавање сопствене народности, грађанску и верску равноправност као и употребу српског језика у срединама које су настањивали. Кроз 16 тачака на народном збору у Новом Саду 27. марта Срби су прокламовали своје жеље нудећи Мађарима братску слогу. Међутим, у априлу у Пожуну на разговорима двеју страна - српске делагације коју су чинили Ђорђе Стартимировић и Александар Костић и Мађарске коју је представљао вођа мађарског националног поректа, тадашњи министар Лајош Кошут који је заступао став о превласти мађарског народа и непризнавању немађарских народа у Угарској, дошло је до заоштравња односа. То је довело до разлаза и усмерило Србе на одлучније потезе.
Народна скупштина, у историји позната као Мајска скупштина, требало је првобитно да се одржи у Новом Саду. Пошто нису успеле молбе упућене за укидање, због немира, уведеног преког суда у Новом Саду, Народна скупштина је одржана у Сремским Карловцима од 13. до 15. маја 1848. године по новом календару. Процењује се да је у Сремским Карловцима већ 30. априла увече било око 15.000 људи различитог друштвеног положаја - грађана, свештеника, сељака, граничара, ђака и студената. Атмосфера је била обојена националним заносом, на све стране вијориле су се заставе – српске тробојке, певале су се родољубиве песме, звонила су звона са цркава, пуцале су пушке, жене и деца су дочекивали придошлице цвећем и венцима.
Мајска скупштина била је први најзначајнији корак Срба из Срема, Баната, Бачке и Барање на дуготрајном и трновитом путу решавања свог националног питања у Хабзбуршкој монархији, који је на крају крунисан 25. новембра 1918. присаједињењем Војводине Србији
„Био је то леп, врло леп пролетњи дан, кад се у Сремским Карловцима 1. маја 1848. одржала српска мајска скупштина. Ко је учествовао у тој скупштини никад неће заборавити тај дан, па су хиљаде Срба који су били на тој скупштини, њу као најпријатнију успомену живота у гроб понели...То није био српски конгрес, већ је то био један велики митинг, један велики народни збор, који је набујао као каква бујица. И сремскокарловчка пијаца, и друге улице, па порта Саборне цркве, и сав простор пред митрополитовим двором, пред резиденцијом, начичкан је био народом. Глава уз главу, да међу народом ни најмања стварчица не би могла на земљу пасти“, записао је о том догагају знаменити српски политичар Михаило Полит Десанчић у својим сећањима.
Скупштину је отворио митрополит Јосиф Рајачић рекавши, између остлаог: „Народни, на западу европејском родивши се покрет, допрео је већ и до нашег благословенога и милога народа и отечества. Сви народи траже своја прирођена, изгубљена или отета права, сви су се као из дубока сна пробудили, и стреме са свом силом да изгубљено нађу, а отето отму. Права свим народима обшта јесу: народност, језик, самосталност, вера, завичај, слобода мислити и мисли своје словом или писмом другима саобштити... И Србин, дакле, мора сва своја природна, политическа и верозакона права, била она изгубљена или отета, натраг добити и уживати“.
На Великој народној скупштини у Сремским Карловцима проглашена је Српска Војводина, у чијем саставу су Срем са границом, Барања, Бачка са Бечејским диштриктом и Шајкашким батаљоном, и Банат са границом и Диштриктом кикиндским, и Српска патријаршија. Митрополит Јосиф Рајачић проглашен је за патријарха, граничарски пуковник - пуковник Огулинске регименте и ђак Карловачке гимназије од 1799. до 1804. године Стеван Шупљикац за војводу, а српски народ за политички слободан и независтан под домом аустријским и круном угарском.
ЗБОГ ОБЕЛЕЖАВАЊА МАЈСКЕ СКУПШТИНЕ У КАРЛОВЦИМА
Измена саобраћаја у центру
Због обележавања Мајске скупштине у Сремским Карловцима ће данас привремено бити измењен режим саобраћаја у центру места.
Од 12.30 до 16 часова саобраћаја неће бити у Улици патријарха Рајачића, од раскрснице те улице са Војвођанском и Улицом Соње Маринковић до Трга Бранка Радичевића. Саобраћај ће у том временском периоду бити забрањен и на Тргу Бранка Радичевића, као и у Улици митрополита Стратимировића, од Трга Бранка Радичевића до Улице Јована Јовановића Змаја.
Аутобуси 60 и 62 између 12.30 и 16 сати неће возити до Белила и Дударе.
Прокламован је политички савез са Троједином краљевином – Хрватском, Славонијом и Далмацијом, устројен Главни одбор који је имао задатак да руководи народним пословима и одређене депутације које ће закључке Народне скупштине изнети пред владара, Хрватски сабор и Словенски конгрес у Прагу.
Закључке Мајске ску-пштине је народ одуше-вљено прихватио, али не и цар Фердинанд, коме је их је изнела депутација на челу са самим патријахом Рајачићем. Цар их је одбацио као незаконите. Уобразложењу је истакао: „Ја не могу да потврдим одлуке незаконитог конвента, које су донели моји поданици грчко-источне вероисповести заједно са гомилом дошљака из Србије. Само су Мађарски сабор, мађарска влада и ваш зконити конгрес органи преко којих ми можете изјавити своје жеље“. Тим речима поручио је Србима да зависе од мађарске владе и да немају прао на народну скуштину, већ само на црквени конгрес.
Митрополит Јосиф Рајачић проглашен је за патријарха, граничарски пуковник – пуковник Огулинске регименте и ђак Карловачке гимназије од 1799. до 1804. године Стеван Шупљикац за војводу
Убрзо су на југу Угарске почеле репресивне мере према Србима, односно уведено ратно стање, што је резултирало нападом царско-мађарске војске на Карловце под командом Јаноша Храбовског, 31. маја, односно 12. јуна 1848 . како би растурила Главни одбор који се тамо налазио. Под командом младог вожда како је народ прозвао Ђорђа Стратмировића Срби су одбили царску-мађарску војску, али је рат ипак настављен.
Иако одлуке Мајске скупштине нису остварене, оне се сматрају врло значајним за историју Срба у Угарској, посебно за развитак њихове политичке мисли. Српски народни покрет из 1848. године је у повести српског народа оставио трајни траг који је представљао окосницу његовог политичког живота у будућности.
„Народу се ништа није смело одбити“
По повратку са састанка у Пожуну депутација је обавестила Србе на збору у Новом Саду о намерама мађарске владе да да само грађанске, али не и националне слободе, а они су се упутили у Карловце да од тадашњег митрополита Јосифа Рајачића траже да сазове народни конгрес или скупштину која би донела одлуке о будућем државноправном положају Срба у Хабзбуршкој монархији. Митрополит је исправа покушавао да умири народ и предлагао да се пре сабора одржи нека врста припремног саветовања, али је попустио пред наваљивањем масе да се скупштина ипак одржи 13. маја на којој ће народ одучити о својој политичкој судбини. Касније је у својој „Аутобиографији“ записао да „у оно време, народу се ништа није могло, ни смело одбити, јер би онај ко би се томе успротивио платио то главом“.
Скупштина Војводине на предлог Покрајинске владе донела је одлуку да се Мајска скупштина обележава 15. маја као један од значајних догађаја у њеној прошлости. Влада Републике Србије је уврстила тај датум у државни програм обележавања важних историјских годишњица.
Забрањено је преузимање текста или дела текста без навођења аутора и наше медијске куће, у виду живог линка који води ка оригиналном садржају. Свако кршење овог правила третираће се као повреда ауторских права.