„НОВА СРПСКА РЕНЕСАНСА“ ОТКРИВА СЛИКАРА УРОША КНЕЖЕВИЋА Цењени српски портретиста одрастао у Доњем крају

На овог признатог портретисту 19. века, можда се може рећи, и дворског сликара, кога неки пореде са Веласкезом и Ван Дајком по функцији портрета, указује Центар за историјску реконструкцију, уметничко и занатско стваралаштво „Нова српска ренесанса“, који је вишенаменски пројекат под именом „Стазом Уроша Кнежевића“ посветио њему. Прва активност у оквиру њега – историјско-уметничка шетња током које ће мастер историчарка уметности Андреа Сокић говорити о делу и лику Кнежевића, а успут до музеја-галерије „Нове српске ренесансе“, у Улици митрополита Стратимировића 98, биће речи и о другим значајним личностима Карловаца, одржава се данас од 15 сати. У шетњу Кнежевићевом стазом полази се од чесме Четири лава. 

– Урош Кнежевић је рођен у Сремским Карловцима 1811. године, од мајке Јулијане и оца Теодора – прича покретач пројекта Немања Апатовић из „Нове српске ренесансе“. –  Дошли смо до сазнања да је са родитељима живео преко пута Доње цркве као подстанар, али не и у којој кући тачно. Похађао је Карловачку гимназију, али је гимназијско школовање завршио у Београду. У Карловачкој цртачкој школи, коју је основао митрополит Стефан Стратимировић је стекао прва знања о уметности. Претпостављамо на основу те чињенице, да је био из боље стојеће породице будући да су такво образовање добијала деца из имућнијих кругова. Отишао је из Карловаца између 17. и 22. године, пратећи свој уметнички пут који га је водио до Панчева, Београда, Крагујевца и других места.

Кнежевић је „занат пекао“ сликајући иконе и радећи као „молер“, како су се тада називали сликари занатлије. Апатовић каже да је Урош у Београду почео да слика иконе, јер је у Карловцима и околини изгледа било у то доба пуно иконописаца. Сликао је целивајуће иконе за Саборну цркву у Београду, а новац од тог посла искористио да оде у Беч на усавршавање. Провешће тамо три године мада нема података да је похађао академију. 

Андреа Сокић, која ће данас говорити о Урошу Кнежевићу, истиче да се овај карловачки сликар пронашао у портрету, где је и оставио најдубљи траг.   

– Прва значајна личност коју је Урош Кнежевић портретисао у Србији је Димитрије Давидовић, новинар, дипломата и творац Сретењског устава. Тим радом отворио је себи врата за нове поруџбине и то од врха тадашње елите. У наредним годинама насликао је више портрета књаза Милоша, од којих су сачувана само два. Један чува у Народном, а други у Топчидерском музеју. Он је насликао први, за сада познати, женски портрет у Србији. Реч је о портрету снахе кнегиње Љубице Обреновић, Смиљане Милосављевић из села Бершића – истиче Сокићева. 

Жеља за уставршавањем одвела га је у Беч, где је становао са сликарем Јованом Поповићем у истој улици у којој и Вук Караџић. Уживао је Вукову подршку и о томе сведоче портрети Вука, његове супруге Ане и ћерке Мине. Чак је Мини урадио мали романтични акварел. Између Кнежевића и Караџића развило се пријатељство које се поткрепљује податком  да је Вук посетио Урошеву мајку и сестру приликом доласка у Карловце. По повратку у Србију, добио је посао који ће бити врхунац његове каријере. У питању су портрети вођа Првог српског устанка. 

– Кроз овај значајан пројекат Кнежевић је изградио углед и положај у горњем слоју београдског друштва. У изворима се спомиње као редован члан београдског Читалишта, налази се на списку основича Народног позоришта, и његова молба да буде примљен у држављанство кнежевине Србије је одобрена. Урош Кнежевић је потретисао утицајне и значајне савременике. Радио је у кругу владара и његових најближих сарадника, сликао угледне и моћне личности – напомиње Сокићева. 

Не зна се да ли је по одласку у „свет“ долазио у Карловце. Познато је да је боловао од туберкулозе, да је био ожењен, али да није имао деце. Умро је 1876. године и сахрањен на Ташмајданском гробљу у Београду. Када је то гробље премештено, изгубио се траг његовом вечном почивалишту.