ВИНСКА КАРТА ПЕТРА САМАРЏИЈЕ: Бермет и вермут у роду

Вино о којем се уопштено зна све, али о сваком појединачно готово ништа, најпродаваније и најтраженије је у српској престоници вина. Деценијама после Другог светског рата Сремски Карловци нису имали своје вино, у новије време поноси се својим вековима славним берметом, ароматизованим вином с којим се дочекују и испраћају све бројнији гости и туристи из целог света. 

Бермет спада у специјална вина, која се по начину производње и по својим особинама, разликују од вина произведених редовним поступком. У свим земљама њихово добијање регулисано је законским прописима. 

Сврставају се у три групе: десертна, ароматизована и пенушава. Ароматизована се праве од природних вина уз додатак миришљивих биљака и мирођија. Убрајају се у аперитивна пића јер се пију пре обеда ради подстицања на бољи апетит, нарочито за богатом трпезом. Ова су вина позната под именом: вермут, бермет и пелинковац. 

Најчешћи назив им је вермут, од немачке речи „Wermut”, што значи пелин (Artemisia absinthium), који представља главни зачин у производњи ових пића. 

По кафићима и баровима целог света, један од најпознатијих и најтраженијих производа сигурно је вермут, који је настао у Пијемонту и постао напитак - аперитив који одговара општем укусу. Кад би на Марсу постојао живот, сигурно би се међу првим извозним производима нашло ово ароматизовано вино, које варира од црвеног као цигла до белог као хартија, од жутог као слама до изразито жутог, са низом примамљивих укуса, час слатким, час неутралним, час готово пикантним, час горким.

Први произвођачи модерног вермута били су Антонио и Бенедето Карпано 1786. Међутим, порекло ароматизованог вина сеже далеко унатраг, све до античке Грчке, земље која је била богата жбуњем као што је пелин или дивљи пелин и критски јасенак. 

Готово је сигурно да је његов изумитељ био најпознатији лекар антике, Хипократ, рођен 460. пре Христа, којем нису промакле врлине благотворних супстанци природних биљака. Он је почео да ставља у вино цветове пелина и листове јасенка, добијајући оно што се касније у средњем веку називало „Хипократово вино”, или „vinuum absinthianum”, или једноставније „вино с травама”. 

Постепено су вину додаване и друге супстанце, као цимет, слатки бадеми, сива амбра заслађена медом. Да би се вина разблажила поверавана су апотекарима да би их ароматизвали тучењем трава у ступи и на многе друге начине, понекад и бизарне.

Тек крајем  осамнаестог века појавила се технологија којом је ароматизовано вино ушло  у нову производну димензију, ослањајући се на стручност пијемонтских пионира. 

Тек 1838. године припрема вермута добила је индустријски карактер. Постепено се развијају познате куће, почетком друге половине 18. века: Ћинцано, Ганча, Мартини...

Постигнути резултати били су импонујући и овај производ, пошто је освојио Италију, Француску и Немачку, јако се проширио и у Америку и друге земље света. Успех вермута прате и различите легенде, међу којима је и она о тајним рецептима које куће љубоморно чувају.

Енолози најпопуларнијих произвођача увек су се окруживали мистеријом, настојећи да користе врло ретко биље широм света. Травама које се користе за ароматизацију приписују се нарочита својства, на пример, мускатни орашчићи побуђују интелектуалну функцију, ђумбир подстиче циркулацију, затим траве које су изврстан пречистач јетре... Дакле, вермут има терапеутске особине. 

Бермет је најближи рођак вермуту. Због сличности у имену са речи вермут за пелин претпоставља се да је код нас дошао из Немачке. 

Вештином његовог справљања први су код нас овладали калуђери манастира и виноградари у Срему, и то још у 18. веку. У прошлости, бермет је прославио фрушкогорско виноградарство и винарство. Пио се на бечком двору и у Пешти, а извожен је и у Америку.

После вишедеценијског прекида његове производње, другом половином прошлог века, фрушкогорски бермет је опет краљ и понос фрушкогорских вина. Заслуга је то вишевековне славе овог фрушкогорског драгуља, али још више заштите његовог географског порекла. 

Захваљујући труду великог стручњака енолога Јована Попова на Елаборату о заштити географског порекла фрушкогорског бермета, двадесет чланова Удружења, који производе ово вино, добило је подршку и гаранцију државе какву никада није имало у својој дугој и славној прошлости. 

Завршићу с цитатом из књиге „Чаврљање о вину” (Загреб, 1993) Срећка Љубљановића. У тексту под насловом „Самоборски бермет” он, поред осталог, каже: „... вештином справљања бермета први су овладали манастири и грађани с подручја Фрушке горе и то још у 18. столећу. 

Записано је да су сремскокарловачки митрополити, а нарочито Ђорђе (уместо Павле, примедба П. С.) Ненадовић (1749-1768) и Стефан Стратимировић (1790-1836), међу осталим, користили и бермет када је требало 'смекшати' утјецајне политичке кругове у царском Бечу.  Међутим, повијест самоборског бермета је другачија. 

Његов се настанак веже за 1808. године, тј. вријеме када је Самобор био у власти Француза и саставни дио Наполеонове Илирије. Тада су Француски војници с осталим цивилизацијским и културним течевинама, пренијели самоборским пургерима и вештину припремања бермета. И тако се она у обитељи Филипец чува већ неколико генерација.”