ИГОР ТОХОЉ, СЕЛЕКТОР ДВА ПРОГРАМА 33. ФЕСТИВАЛА ЕВРОПСКОГ ФИЛМА ПАЛИЋ: Документаристи освешћенији од политичких елита

Са селектором ова два програма, Игором Тохољем, разговарамо о ономе што нас чека од 18. до 22. јула ове године на 33. издању ФЕФ Палић.

У уводној речи за селекцију EcoDox истичете назив филма и слоган „Морамо преживети“, као алармантно упозорење о климатским променама. Да ли су у том смислу документаристи освешћенији од политичких елита и „обичних грађана“?

– Документаристи су свакако освешћенији у смислу да је, савременим жаргоном речено, panic mode у овом тренутку опстанка живота на земљи заменио survival mode. У поменутом филму протагонисти покушавају да превазиђу последице климатских промена проналазећи алтернативна станишта или начине живота. Политичке елите, чије расуђивање је најчешће замагљено другим, понекад неразумљивим факторима, не могу да процене ургентност ситуације и ту долази до дискрепанце између наше перцепције стварности и нечијег тумачења онога што нам се дешава.

Ове године новина у EcoDox селекцији су и кратки филмови са радионице Кино Еко. Можете ли нам рећи нешто више о овом сегменту програма и самим радионицама?

– Кино Еко је радионица Академског филмског центра ДКСГ која је конципирана као менторски рад у теоријском и практичном аспекту. Након предавања и пројекција, полазници радионице, студенти на основним и мастер студијама, одлазе на својеврсну филмску колонију где у временски ограниченим условима снимају кратке документарце на еколошке теме. Неки од ових филмова су директно ангажовани, а неки имају облик документарног есеја. У EcoDox селекцији ове године изузетак је филм „Contingentia“, који је снимљен у оквиру једне друге радионице у Кршком, у Словенији.

Које бисте филмове лично издвојили из EcoDoxселекције, а које из селекције новог европског документарног филма, као можда ваше личне фаворите, или остварења са оригиналним приступом или посебно важном темом?

– Издвојио бих филмове „Морамо преживети“, „Contingentia“ и „Џејсонова кутија“ из EcoDox селекције, због актуелности тема којима се баве, стила и ауторског приступа. У категорији Нови европски документарци, апострофирао бих „Суноврат“ и „Тиха поплава“. Оба филма су врло актуелна, посредно се баве темама везаним за ратове, који још увек трају, један на интроспективан, есејистички, а други на уметнички, визуелно стилизован начин (најбоља камера на претходном издању престижног фестивала ИДФА).

„Пластични богови и огледало” Бранка Лазића на Палићу ће имати светску премијеру

У филму „Како разговарати с Лидијом?“ наговештена је и све присутнија тема вештачке интелигенције. Колико се савремени документарни филм већ ухватио укоштац са овим феноменом који је актуелан последњих пар година, а тек ће бити у годинама које надолазе?

– Поред поменутог филма „Како разговарати с Лидијом?”, могао бих да издвојим још неколико, најпре „Wider than the Sky“, који сам имао прилике да гледам на претходном фестивалу у Јихлави. Ова тема је присутна већ неко време у светском документаризму. AI се посматра као феномен, неминовност, анализира се са разних аспеката. Концепција ФЕФ Палић је таква да приказује само европске продукције. А одабрао сам „Како разговарати са Лидијом?“ зато што сматрам да захваљујући сатирично-хуморним елементима омогућава гледаоцу одређени ниво идентификације са протагонистима из Молдавије, који имају блиски сусрет са AI у лику робота – непосредног шефа на радном месту у Немачкој.

Ратови и разарања широм планете, нажалост, увек дају довољно материјала за документаристику. У том смислу, шта Вам је било важно приликом одабира филмова који ће адресирати ситуације у Украјини, односно појасу Газе?

– Определио сам се за филмове који ову проблематику разматрају из личног или другачијег, неочекиваног угла, не губећи при томе ништа од аутентичности или активистичког у приступу, било да су аутори и сведоци самих ратних дешавања или само њихови тумачи.

Како стоји домаћа и регионална кинематографија у Вашим овогодишњим селекцијама и шта је одликује у односу на филмове из других делова Европе?

– „Пластични богови и огледало“ Бранка Лазића на Палићу ће имати светску премијеру. У питању је документарац у коме је редитељски поступак до сада невиђен у регионалној продукцији. Читав филм је смештен у возачку кабину и из једне наизглед фиксне визуре, у којој се налази ретровизор као доминанта, сведочи о многим кључним темама које се тичу нашег битисања – од преиспитивања идентитета, па до колективних и индивидуалних страхова. У том смислу можемо га посматрати и као антрополошки документарни есеј, баш како и редитељ напомиње: „Филм који у крупном кадру истражује ширу слику свијета“.