АЈНШТАЈНОВА ДВА ПИТАЊА МОГУ ДА ОТКРИЈУ ЛАЖОВА Ево како да проверите ДА ЛИ ЈЕ НЕЧИЈА ПРИЧА ИСТИНИТА

Ипак, нема поузданих доказа да је славни физичар заиста изговорио речи које му се приписују. Сама идеја која стоји иза виралног савета ипак се ослања на једноставну претпоставку - измишљену причу може бити теже одржавати доследном него препричавати догађај којег се особа стварно сећа.

Особа која лаже мора да памти шта је већ рекла, пази да јој се временски след не промени, смишља додатне детаље и истовремено прати реакцију саговорника. Управо зато додатна питања могу повећати могућност да се у причи појаве недоследности.

Прво питање: "Испричај ми тачно како се догодило, корак по корак"

Уместо да особу одмах оптужите да лаже, вирални трик предлаже да је замолите да целу ситуацију поново исприча хронолошким редом.

Питање гласи: "Можеш ли ми тачно испричати како се то догодило, корак по корак?"

Идеја је да особа која измишља догађај сада мора да прошири своју почетну верзију и притом пази да се сваки нови детаљ слаже са оним што је већ рекла. Управо тада могу да се појаве промене у временском следу, необичне рупе у причи или детаљи који се међусобно не подударају.

Но, важно је нагласити да збуњеност или заборављање детаља сами по себи нису доказ лагања. Људско памћење није савршено, а стрес, умор и нервоза могу утицати на начин на који неко препричава догађај.

Друго питање још је једноставније

Након тога следи: "Шта се догодило непосредно пре и непосредно после тога?"

Особа која унапред припреми лаж често ће највише пажње посветити кључном догађају о којем говори. Питања о ономе што му је претходило или што се догодило након њега могу захтевати додатно импровизовање.

На пример, ако неко тврди да је одређене вечери био на једном месту, можете га питати где је отишао непосредно пре тога, како је тамо стигао или шта је урадио након одласка.

Ако се прича током разговора значајно мења, то може бити разлог за додатна питања, али поново није аутоматски доказ да особа лаже.

Заборавите на "сигурне знакове" лагања

Једна од најчешћих грешака јесте уверење да постоји одређени покрет који непогрешиво открива лажова.

Избегавање контакта очима, врпољење, додиривање лица или нервозан говор често се наводе као знакови лагања, али такво понашање може имати низ других објашњења. Неко може бити изразито нервозан управо зато што говори истину, али се плаши да му друга особа неће веровати.
Због тога је корисније посматрати цео контекст и доследност онога што особа говори него доносити закључак на основу једног погледа или гесте.

Ни професионалце није немогуће преварити

Идеја да поједини људи једноставно могу да "виде" лаж такође може бити варљива. Чак и особе које у свом послу често разговарају са људима и процењују њихово понашање могу да погреше. Неки људи врло уверљиво износе неистине, док други делују изразито несигурно чак и када говоре истину. Анксиозна особа, на пример, може застајкивати, избегавати поглед или деловати напето без икакве намере да нешто сакрије.

Зато ова два питања не треба схватити као чаробни тест којим ћете за неколико минута са сигурношћу ухватити лажова.

Могу, међутим, бити користан начин да добијете више информација. Уместо оптуживања, пустите особу да говори, тражите да догађај смести у шири контекст и обратите пажњу на то да ли остаје прича доследна. А што се Ајнштајна тиче, колико год звучало привлачно да је управо један од највећих умова у историји смислио трик за хватање лажова, ту тврдњу ипак треба узети са великом резервом.

Блиц