МИРЈАНИ Д. СТЕФАНОВИЋ И ЂОРЂУ МАТИЋУ УРУЧЕНА НАГРАДА „СРЕТЕН МАРИЋ” „С Марићем није лако разговарати. Треба се успињати”
Награда „Сретен Марић” за најбољу есејистичку књигу из области књижевности и филозофије уручена је јуче у Матици српској Мирјани Д. Стефановић, редовној професорки у пензији са Одсека за српску књижевност Филозофског факултета у Новом Саду и Ђорђу Матићу, књижевнику и преводицу, чије су беседе, уз захвалност за признање, донеле и лична сведочанства о сусретима са делом великог есејисте.
Мирјана Д. Стефановић награђена је за целокупан есејистички, књижевнотеоријски и књижевноисторијски научни опус, а поводом монографије „Увод у српско просветитељство. Предговор као поетика”, у издању Издавачке књижарнице Зорана Стојановића и Архива Војводине.
Ђорђу Матићу награда је додељена за књигу „Спасени од бродолома. Огледи о српској култури”, коју је објавио „Орион арт”. Подсетимо, ово бијенално признање установили су 2005. године Библиотека Матице српске и Скупштина општине Косјерић у знак сећања на академика Сретена Марића (1903–1992), књижевног ствараоца рођеног у Косјерићу и професора Филозофског факултета у Новом Саду.
Поздрављајући лауреате, управник Библиотеке Матице српске Селимир Радуловић подсетио је на ширину Марићевих интересовања и посебно место које је у његовој есејистици заузимала поезија. Избор песника којима се бавио, међу њима Хелдерлина, Лотреамона и Бодлера, сведочи, како је истакао, о усмерености ка ствараоцима у чијем су се делу укрштали путеви егзистенције и песништва.
– Песништво је за њега исто што и биће. Без хлеба се може, али не и без песме – нагласио је Радуловић, указујући и на Марићеву блискост идеји поновног повезивања поезије и филозофије.
Захваљујући на признању, Мирјана Д. Стефановић говорила је о Марићу као учитељу критичког мишљења, чији се ставови налазе и у награђеној монографији, али и у њеној недавно објављеној двотомној „Историји српске лирике”.
– Радови професора Марића научили су ме како мислити о неком књижевном делу – казала је лауреаткиња, подсећајући на значај самосталног читања и преиспитивања књига и аутора које сви хвале, понекад без довољног разумевања њихових ставова.
Објашњавајући полазишта своје монографије, професорка Стефановић вратила се просветитељском уверењу да зло потиче из незнања и настојању српских писаца да образују своје читаоце. Посебно су је заокупљали предговори којима су аутори и преводиоци отварали књиге: коме се обраћају, шта желе да постигну и како усмеравају разумевање дела. У њима је препознала имплицитну поетику жанра и помоћ читаоцу у приступу књижевном тексту.
Управо је Марићев начин размишљања, истакла је, подстицао на дијалог са књигом који доноси и нова питања, уместо само коначних одговора.
– С Марићем, како смо га међу собом увек звали, није баш лако разговарати. Треба се успињати. Треба стићи до те висине размишљања – поручила је Мирјана Д. Стефановић.
О Матићевој награђеној књизи на свечаности је говорено као о отпору забораву и свођењу сложене културне прошлости на уске националне и идеолошке обрасце. Његови огледи повезују писце, музичаре и друге ствараоце, од Доситеја и Његоша до Деснице и Душка Гојковића. У том читању традиције посебан значај има његово искуство тродеценијског живота изван завичаја, које је аутору омогућило истовремено удаљен и присан поглед на наслеђе из којег је потекао.
Матић је у својој беседи говорио је о писцима чији утицај дуго не препознајемо, иако су на неки начин већ присутни у нашем стваралачком животу.
– Такав аутор за мене је био Сретен Марић – рекао је Матић. – Када сам кренуо изнова, а у неким текстовима и први пут, проучавати дело овог невероватног интелектуалца, критичара и запањујућег стилисте, отворио ми се читав један пут с постајама сличности друге врсте, одједном личне, на линији биографској и културалној .
М. С.