Двадесет трећи по реду скуп одржаће се од 25. до 27. августа, када се очекују гости из Мађарске, Чешке, Аустрије, Немачке, Босне, Хрватске, Румуније, Македоније... Цариници им, како сазнајемо, не праве проблема, напротив – свуда су радо виђени, па „падне” и која фотографија.
Осим што ће учествовати у релију од Новог Сада до Врдника и испиту спретности испред „Биг” шопинг центра, уживаће у туристичкој понуди нашег града и околине.
– То је, у ствари, више рели тачности него брзинска вожња – објашњава један од оснивача клуба и некадашњи председник Бранко Богдановић. – Учесник добије итинерер по којем вози, а циљ је да се у тачно време стигне на контролне пропусне станице, на којима се возачи тестирају одговарајући на нека питања у вези с олдтајмерима и туризмом. Обично се дестинације мењају. Ове године ћемо ићи у Врдник. Испит спретности је раније био у центру града, затим испред Спенса, а сада је на паркингу „Биг” центра, који нам је спонзор.
Сви учесници добију неку награду, а категорије су различите. Награђује се власник најстаријег возила, рели ветеран, они који су наујспешније положили испит спретности, а додељује се и утешна награда за пех-мајстора, којем се возило успут покварило. Можда је најтеже наградити очуваност олдтајмера јер буде десетак возила између којих је права мука одабрати најбоље.
Како каже наш саговорник, будући да код нас није постојала култура чувања старих возила, седамдесетих година су многа напуштена, и те како вредна, завршила на отпаду. Тренутно тридесет одсто возног парка у Србији чине аутомобили старији од 30 година, који су по правилима светске организације ФИВА већ у рангу олдтајмера. Међутим, не могу само због тога припадати тој категорији.
– Ми тражимо да се од 5.500 возила старих пола века издвоје они прави – каже Богдановић. - Да би се возило сматрало олдтајмером, мора да има оригиналне делове. Кад бисмо знали њихов тачан број, могли бисмо да изађемо пред државу и тражимо одређене бенефиције. Код нас никад није донет закон који ће у потпуности регулисати статус олдтајмера. Будући да се таква возила не користе целе године, изборили смо се за то да их региструјемо на мање од 12 месеци. То је нешто најскромније што смо могли да постигнемо. Ја конкретно региструјем на шест месеци, а закон дозвољава на минимум месец дана. У некадашњим републикама Југославије и у другим државама закони су далеко либералнији. Најстарији ауто, а нерегистрован, колико ја знам, јесте мој „фијат” из 1920, а најстарији регистрован је такође мој „вилис” 1927, који је ове године напунио 90 година.
Атила Балог из нашег клуба има предратног „хилмана” из 1937.
По Богдановићевим речима, вредност се одређује према каталозима с ценама на тржишту на бази остварених купопродаја за ту годину. У њима се види тенденција пораста вредности. Веома је мали проценат аутомобила, око три одсто, којима је цена пала у међувремену. За неке моделе је по два-три пута скочила за последњих пет година.
Бранко Богдановић каже да је имао ауто од 9.000 кубика којег нема у каталогу зато што је то један једини преостали примерак од само 15 направљених, намењен краљевима.
– У једном тренутку био ми је потребан новац и у дилеми да ли да продам кућу, плац или ауто који је био 11 година код мене, решио сам да заменим ауто уз доплату за други, који је био у неупоредиво бољем стању, међутим, по вредности ни близу мом – сећа се Богдановић. - Колекционар из Холандије га је препродао и добио седам пута већу суму од оне за коју га је откупио од мене. Тако је то у свету олдтајмера. Жао ми је, али зато имам овај из 1927, с њим учествујем у скуповима, уживам, понекад возим сватове...
Идеја да се оснује „Ветеран” родила се давне 1971, али се после много перипетија остварила тек 1989. године, пре свега због тога што се тада ниједан такав клуб није могао регистровати ван тадашњег Ауто-мото савеза. Клуб је најпре био секција при Ауто-мото друштву „Нови Сад”, од којег је на коришћење добио неусловне просторије на Футошком путу, прекопута Хигијенског завода, које су сами чланови оспособили.
– Иако смо добили многе похвале за уложени труд, то није било дугог века јер су неки људи из АМД НС видели у томе своје интересе, од чега ништа није остварено – вели наш саговорник. - Тако смо се после годину и по морали иселити. То је био идеалан простор, служио нам је и као радионица и као канцеларија. Тренутно за састанке користимо месну заједницу на Лиману 4. Клуб броји 65 чланова, али стално активних је двадесетак и највише долазе до изражаја када се одржавају скупови. То нису људи само из Новог Сада већ и из Инђије, Старе Пазове, Турије... Најстарији смо клуб у Војводини па су они који су се учланили остали верни до дана данашњег и због њих смо намерно оставили придев „југословенски” још из оних времена.
С. Милачић
