Разлог је проблем појединих фирми да нађу радну снагу јер је велики одлив младих у земље ЕУ. У Хрватској 12 одсто пензионера нема ни 60 година, а тамошња привремена старосна пензија у просеку од 300 евра, мала је за пристојан живот.
Најава Хрватске, због тога што нема ко да ради, или пак млади не знају оно што знају искусни а пензионисани, није никаква новина. То су већ урадили Исланд, Ирска, па и Немачка, где су млађе пензионере кроз мини-реформу враћали на привремене и повремене послове вредне до 600 евра. У пракси они по правилу не раде пуно радно време и сваки дан, али кад раде, постижу добре резултате. Задовољни су и газде и пензионери: први јер имају квалитетне раднике, а други јер тиме допуњавају кућни буџет, а и даље им остаје довољно времена за одмор.
Мада нико у Србији још није званично покренуо ту идеју, тешка економска ситуација тера седокосе да раде и под старе дане. Процењује се да два одсто пензионера, односно око 35.000, ради по уговору на привременим и повременим пословима, где могу зарадити још једну просечну пензију, док исто толико њих ради без било каквих папира. Пензионери данас тешко у Србији, где је велики број незапослених, налазе додатни посао, али ипак могу да раде на градилиштима, чувању зграда и установа, а неки се и под старе дане лате мотике или надниче, поготово они који издржавају и децу и унучад, док млади избегавају тешке физичке послове за мале паре.
Драгољуб Рајић из Мреже за пословну подршку објашњава да пензионере послодавци „користе” кад им треба помоћ на два-три дана, мада има и оних на месечном нивоу.
Огласи који се свакодневно појављују у медијима показују да бивши професори скроман кућни буџет допуњавају приватним часовима за децу, израдом домаћих задатака, препричавањем лектире, припремом писмених радова из српског језика, а део брине о малишанима док родитељи не дођу с посла. Верзирани дају часове клавира, виолине, кларинета и других инструмената или припремају средњошколце за упис на факултете.
– Имамо велики дефицит различитих занатлија, керамичара, фасадера, армирача, па грађевинске фирме често ангажују искусне мајсторе у пензији јер немају друге – каже Рајић. – Пензионери раде и као аласи, ноћни чувари у пословним зградама и на паркинзима, где могу да зараде од 20.000 до 30.000 динара месечно, зависно од тога да ли живе у већим градовима или мањим. Добри мајстори-пензионери иду на рад и у иностранство и тамо могу да зараде неколико хиљада евра.
Пензионери доброг здравља запошљавају се и као помоћ у кући или ради дружења, и за то у већим градовима могу добити од 100 до 300 евра. Неки чувају кућне љубимце, па зараде 10-15 евра.
Данас више од милион пензионера прима мање од 25.000 динара месечно и свакако им је потребан додатни посао. Велики део због година и нарушеног здравља није у стању додатно да ради, али они који још увек имају снаге, морају водити рачуна о томе да им додатни посао не угрози пензију. Наиме, по нашем закону, не смеју сви пензионери да раде. Старосни могу да се легално запосле и примају и плату и пензију, породични имају законски ограничен износ до којег смеју да зараде, а једини који уопште не смеју да раде после пензионисања су инвалидски.
Дакако, то што Закон о ПИО дозвољава или брани појединим категоријама пензионера да и након пензионисања раде не значи да се то и стриктно поштује. Фонд ПИО располаже само подацима оних пензионера – а то је тих 35.000 – који су званично затражили прерачун пензија по основу допунског рада, али нема начина да сазна колико је „илегалаца”.
Љ. Малешевић
