Ђурић је, иначе, стални и истакнути члан ансамбла Позоришта младих, а у новосадским алтернативним круговима познат је и као Фантом или Мандрак - зависно од задатка у борби против зла - по улогама стриполиких суперхероја, које понекад игра у перформансима “Шумска патрола” Филипа Марковиновића.
Нова улога у СНП-у, овај пут Лепршић, Стеријини “Родољупци”, у режији колеге глумца, Радоја Чупића. Шта кажете данас о овде чувеном феномену “прелетача”?
Имало смо гостију, пријатеља, који су гледали наше пробе. Један од њих је рекао да су Стеријини родољупци данас постали опште место, нешто што је донекле и пасе. То о чему Стерија говори у одређеном историјском тренутку, данас је постало уобичајена појава.
Изгледа да више није срамота прелетати из једне партије у другу, мењати идеологије. Кад се то први пут појавило, било је речи о томе, “Како је могао?!?”, али брзо се усталило као пракса. Не да није срамота, него је као део позива. Код Стерије нам се учинило да је проблем, мислим да и јесте тако, то што су му ликови дводимнзионални.
Од почетка до краја они су исти. Прелећу с једне на другу страну и ништа се посебно не деси с њима. Гавриловић је од почетка до краја поштен. Чупић је то увио у оперету, увео је сонгове. Текстови сонгова су оригинално Стеријини, а мелодије су тамбурашке, војвођанске. Костими су пренаглашени. Све се дешава на неком вашару, уз карусел и лампице... Пробао је Чупић мало и да упрља Гавриловића, јер је тако поштен и чист. Невероватно је да нам смета човек који је поштен, зато што наводно нико није такав. Тек је то трагично, да не можемо да поверујемо у то, да нам је то досадно. До тог закључка смо дошли заједно, али мени је он поражавајући.
Не верујем да је тај идеал неодржив. Бар ја дубоко верујем у људе који су чисти и поштени, чак и у овим околностима.
Колико ми уопште знамо тај део наше историје?
Врло мало. Ја сам, рецимо, морао да се упознајем с тим. Чупић нас је уводио у све то. Шта се дешавало, шта је Сентомаш, шта се десило, Шандор Петефи, војвода Шупљикац... Стерија олако пролази кроз то, јер је то тада била општепозната ствар.
На претпремијери су били мој отац и таст, којима почетак није био јасан. Требало им је 15 минута да укаче ко је ту ко и ко је кога напао.
Ви сте исто “прелетач”, да се мало нашалимо. Из Позоришта младих, све сте чешће у СНП-у?
Не мењам идеологију (смех). Мени је то лепо. Пружа ми се прилика да променим екипу и атмосферу. Мислим да је то здраво за глумца, да осети другу енергију, околности, начине рада.
Недавно сте играли Ендија у представи “Човек билборд”, о једном занимљивом феномену савременог “прелеташтва”?
Идеја за комад је стварни догађај с почетка двехиљадитих, када је један млађи Американац понудио своје чело за рекламу. Прво се дигла медијска бука, али он је на крају привремено, на месец дана, истетовирао рекламу за препарат против хркања, и то за тридесетак хиљада долара. И прославио се.
То се онда распламсало, па је нека жена убрзо огласила своје чело за трајну тетоважу. Она је успела да излицитира само десет хиљада долара за доживотну тетоважу неке интернет коцкарнице. Питање је да ли та коцкарница и даље постоји, али та жена сада носи шишке преко чела.
У Америци имају и агенције са манекенима који изнајмљују делове тела за привремене тетоваже.
Комад прати двоје људи који су дуго заједно и пред браком су. Он је драмски писац који ради у књижари по цео дан, не пише ништа. Она ради у галерији, бесплатно, не би ли стекла искуство и контакте. Имају једног пријатеља, згубидана, који је стално код њих на гајби.
И, Енди одлучи да истетовира соје чело на годину дана, правом тетоважом, да би решио све њихове проблеме. Комад је дијалошки јак, у томе смо уживали. Рад је био пријатан. Мала екипа, Марија Меденица, Страхиња Бојовић и ја, са редитељем Петром Јовановићем, заиста смо уживали. Представа је баш гледана.
С ким год сам причао, скоро сви су рекли да би ставили ту тетоважу, али не би се продали за ситно. Чини ми се да бих и сам на некој суми поклекао. А опет, верујем да бих ипак, чак и на милион евра, рекао: “Не!”.
И у представи “Евгеније Оњегин” у којој играш, постављају се слична питања, сукобљавају се идеали и реалност...
Постоји део, то је редитељ Борис Лијешевић занимљиво решио, када Ленски упознаје Оњегина. Дијалог младог песника са узвишеним иеалима, вером у љубав, срећу, слободу, и човека који је изгубио веру у љубав, живот, запао је у сплин, како он то каже, разбијен је на два монолога.
Монолог Ленског, у ком се обраћа публици и каже како не може да се живи без вере у морал, поштење, љубав... Публика га увек врло пажљиво прати и испрати га без даха, а монолог траје можда и десет минута.
Сви људи у себи носе те суштинске вредности, мада их ту и тамо изневере, поклекну, па им се стално враћају. То је једини начин на који вреди живети. Кад им се Оњегин обрати и каже да не верује ни у шта, како онда може да се живи?!?
“Мене љубав не ради.” Тако звучи Оњегин. Кад погледамо те опречне ставове и кад би могли да их измеримо, сви би гласали за први део. Треба да се потрудимо више, да верујемо у праве вредности. Ја мислим да је то тако, да су људи у суштини добри. Искваре се временом, да, али стално имају потребу да се врате тој основи.
Игор Бурић
