Наиме, пре десетак година тај домаћин из Ковиља одлучио је да се посвети гајењу, углавном белих мангулица, и да, како нам је нагласио, по узору на свог „бáбу”, деду и прадеду производи месне прерађевине, попут чварака, кобасица, сланине, шунке, печенице, кулена, масти. Пре него што смо пошли у обилазак газдинства, домаћин је нашу екипу дочекао, како другачије до кафом и домаћом дудовачом, по којој је познат, а на асталу смо затекли и примерак „Дневника”, који, како нам је објаснио, свако јутро купује.
– Сећам се речи мог „бáбе”, кад је1967-1968 године, након што је заклô америчког дурока, казô: „Е, бог те, шта је овде меса, кô дрва” – подсетио се Сава Граорац. – Код дурока је од укупне тежине око 50 одсто меса, док је код мангулице свега 20 одсто, али је здраво, не само месо већ и маст и сланина.
По речима ковиљског домаћина, за мангулицу је карактеристичан „добар” холестерол, а осим тога, свињче које одраста у здравој средини и добија природну храну, попут жира, јечма, кукуруза, шаргарепе, представља 100 одсто природан производ и, као такав, мелем је за „душу и тело”.
Наш саговорник сматра да није све у количини и да не треба слепо пратити трендове, као и да се понекад треба подсетити на то како су то наши стари некада живели и радили.
– Није све у лепом паковању и не ваља баш све што долази из иностранства, а ми смо се, из страха да не заостанемо за другима, без много размишљања трудили да што верније испратимо све новине, при том заборављајући на оно старо, како се некад радило – нагласио је Сава Граорац. – Гледали смо само интерес и дошли смо до болештина. Људи су кадгод били паметнији нег' сад. Док је било сељачке памети, било је свега, а како је дошла ова политичка, не ваља.
Међутим, захваљујући појединцима попут нашег домаћина, неке традиционалне вредности су сачуване па је мангулица опстала и у последње време све је заступљенија, а газда Сава каже да у животу не треба све радити из користи.
– Све што човек ради, мора и да воли, а ја сам се мангулицом, као и дудовима, почео бавити из љубави, и помало из хира, пошто је то тада било несвакидашње – објаснио је Граорац. – Да би се у нешто упустио, мораш то прво заволети, мораш имати поштовање и за свињче, али и за муштерију.
Наш саговорник нагласио је да му је супруга Дара велика подршка и без ње не би успео, а помажу им и деца, за коју, како је казао, све и раде.
– Ово је у суштини породично газдинство, односно посао – објаснио је домаћин из Ковиља. – Највише радимо Дара и ја, а сад се и син Никола вратио па и он ради с нама.
Будући да је већ неколико година на тржишту, Сава Граорац каже да људи знају за њега и његове производе, као и да ради како ваља, па због тога, осим у Новом Саду и околини, има доста купаца и у Београду, Нишу, и другим местима.
– Не сарађујем с месарама, већ своје производе пласирам у радњама здраве хране – рекао је Граорац, и објаснио да не продаје робу на пијацама, осим на Каленићу у Београду, јер их не воли. – Највише света долази да пазари код мене, али и разносим робу. Прочуло се, а осим тога, учествујем и на ноћном маркету, и другим манифестацијама хране попут „Укуси Војводине”, која је најбоље организована, али и многим другим.
Осим гајењем мангулице и прерадом меса, као и призводњом дударе, Сава Граорац је својевремено имао и штампарију и 20 и кусур година се тиме бавио, па му је штампање календара остало као хоби.
– Сад крећу календари, па пошто сам годинама имао штампарију, не могу ни то да испустим – признао нам је Граорац. – Када дође новембар и сезона календара, нешто се пробуди у мени, „засврби ме” да тако кажем, па се и томе мало посветим, а продам отприлике по 10.000-20.000 примерака.
На крају разговора, газда Сава нам је објаснио и да му је жеља да у нашем граду отвори продавницу да би Новосађани његове производе могли да пазаре на једном месту.
текст и фото: Ј. Вукашиновић
Пројекат „Приградска насеља Новог Сада” је суфинансиран од Града Новог Сада, а ставови изнети у подржаном пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
