„За одлазаку у Либан, у Академију ПСЖ- а, велике заслуге има Борис Чизмар. Наш футсал репрезентативац је већ пет година у Либану, стекао је велики углед, а последњу годину је играч и тренер. У Либану фудбал је веома популаран, а репрезентација је први пут изборила учешће у Купу Азије. Клубови имају одличне услове, клима је идеална. Академија у којој сам радио је највећа те врсте, има чак шест огранака, у једном од њих био сам на месту техничког директора млађих селекција“, прича Орловић, иза кога је успешна играчка каријера у Новом Саду, Кабелу, Цементу, АИК Бачке Тополе, немачком Алену, малтешком Хибернијансу. Има четрнаестогодишњи тренерски стаж у Новом Саду, Хајдуку из Куле и Борцу из Новог Сада.
Иако су иза Орловића у предходна три месеца квалитетног рада успеси, неизвесност око повратка виси у ваздуху.
„Приликом контаката са челним људима Академије договорили смо се да потпишем уговор на годину дана. Послодавци су стално пролонгирали потпис па сам у Либану радио на туристичку визу и у ишчекивању потписа. Пошто је пауза у првенству, слободне дане искористи сам да скокнем до Новог Сада. Из Академије су ми поручили да ће се мој статус решити до средине месеца. Осим опције да наставим започети посао, у игру око мога повратка у Либан укључио се и друголигаш Јерман из Бејрута, који се бори за улазак у виши ранг. У предходном периоду стекао сам доста пријатеља, већину слободног времена проводио са тренером Драганом Ђукићем, који ради у Академији, наравно са Чизмаром и двојицом сјајних момака Драганом Томићем и Бобаном Рајчевићем. Очекујем да се једна од опција останка реализује, у противном имам неколико понуда наших клубова да каријеру наставим у Србији“, рекао је Орловић, који је са успехом обављао функције инструктора ФСГ Нови Сад, ФСВ и ФСС, а уједно био тренер стручног штаба женске репрезентације Србије.
М. Поповић
