Добро, то са нормалношћу одавно већ није у опису моје личности, јер се толико тога данас сматра нормалним што ја једноставно не могу да прихватим. Али и даље ме помало чуди колико су људи постали овисни од јурњаве и од разних начина да се забаве, само да не би ни на тренутак остали насамо са собом и својим мислима.
Прво што сам научила када сам почела да се интересујем како да унапредим свој живот било је да морам да успорим. Да успорим у сваком смислу и у сваком сегменту свог живота. Под један, морала сам да научим да успорим своје дисање: када га успоравам, то значи да обраћам пажњу на њега, а то аутоматски значи да престајем да мислим на гомилу других ствари које ми заокупљају пажњу, а већином су то једне те исте мисли које се понављају и које ништа не решавају. Када успорим дисање, успори ми се и рад срца, и онда се цело тело умири. Тек тада, мирне главе могу да размишљам зрело, функционално и ефикасно. То сам одмах приметила и захвална сам што сам то научила и прихватила. Под два ми је било прилично тешко јер је било потребно да успорим своје кретање. Како да га успорим кад сам стално негде каснила? Међутим, гле чуда, када успорим дисање па затим и кретање, мисли су чисте, прецизне и јасне, организаовање мојих акција је прецизније и све стижем на време. Тако сам успоравањем добила убрзање, колико год то чудно звучало. Након што успорим, било је важно да научим да се умирим. Ја сам мислила да сам довољно мирна када бих некада гледала ТВ или читала књигу или бесомучно вртела странице друштвених мрежа. Али то није био мир. То је одвлачење пажње са значајних ствари као што је самопосматрање ка нечему што ме ни на који начин не унапређује, ка туђим мислима, идејама, доживљајима и речима.
Иако је некада лењост за мене представљала озлоглашено губљење времена, данас схватам да је то један од сигурних начина да пронађем пут до праве и истинске себе, те је то заправо добијање на времену. Док седим и ћутим и само посматрам и уважавам своје мисли, подижу се све оне које годинама покушавам да заташкам. То су разни страхови које потискујем, а који онда вребају из несвести као чудовишта испод кревета када сам била мала. И шта год да сам радила да бих их заборавила, певала, гледала филмове, читала књиге, певала песмице, ништа их не би развејало као суочавање са њима, а то је било могуће само ако погледам испод кревета и уверим се да ничега страшног тамо нема и да сва чудовишта станују само у мојим мислима. Оно што само изгледа као лењост може да представља велику предност у потрази за оним ко стварно јесам.
Нина Мартиновић Армбрустер
