То су били јунаци који су умели да виде далеко у будућност, да створе у својој машти слику која ће на овај или онај начин већем броју људи подићи квалитет живљења. Градитељи, писци, владари, творци разних идеологија, сви су они имали визије и што је још важније, умели су да их представе људима на прави начин, тако да су ови схватали вредност и величину те визије и онда су се удруживали у намери да ту визију и остваре.
Данас такви визионари нешто и нису у моди. Данас се све мање људи баве визијом, а све више провизијом, која је постала мера вредности за већину људских активности. „Колики је мој део, нећете да ме преварите“, позната реплика из филма „Маратонци трче почасни круг“, ушла је у свакодневицу свих нас. Сви смо у већини прилика у којима се срећемо, договарамо, сарађујемо, суочени са питањем који је нечији интерес да би се укључио у неку акцију.
Већина људи са којима се срећем има незаинтересован поглед докле год се прича о неким великим идејама, о акцијама које могу да утичу на ток живота, које могу да побољшају стварност, да некоме промене живот на боље, делује као да то никога више не занима. Али ако се спомене нека провизија, одмах се очи зацакле. Као да нико више ни у чију идеју о побољшању живота не верује осим у своју: дај ти мени паре, па ћу ја да побољшам живот онако како ја хоћу. А када се и деси да добију неку провизију, они је брже боље уложе у коцкарнице, кладионице, неку своју зависност и врло брзо се све врати на старо. За разлику од визије, провизија је у главном кратког даха, као и све што је везано за новац, јер новац је само материјални израз енергије која вечно тече, прелива се са једне на другу страну и никада се не задржава само на једном месту. Тамо где енергија стоји задржана је исто као тамо где је вода устајала – не ваља. Новац нам је битан, али је његов значај предимензиониран до те мере да све њему подређујемо и не видимо колико је визија важнија, конкретнија и потребнија од провизије.
Колико год да новца имамо без визије о томе шта треба да урадимо и у којој мери ће то за људе бити корисно, ништа не вреди, бацићемо га на погрешне планове, нестручне људе и остати на крају кратких рукава. А познато је да се посао успешно ради, па самим тим и исплати, ако се ради нешто што се истински воли и нешто што ће бити од користи за већи број људи. То тако функционише, свако ће то рећи, чак и ако не разуме природне законе Универзума. Драгоцени су људи који данас имају визију. Они знају да је то први корак ка неком озбиљнијем напретку, и има их довољно, уопште се не бринем. Само сам желела да о томе напишем коју реч, јер они нису у првом плану. Како би и били, када њихове визије управо док ово читате, креирају један другачији и бољи свет од било које провизије, а тај ће се свет много свидети свима вама, чим ове редове уопште и читате.
Нина Мартиновић Армбрустер
