Тачно две деценије након првог доласка, у јесен 2018. године, посетила је Црвени крст Сремских Карловаца вођена идејом да сазна каква је судбина пуловера, њеног уметничког дела, и избеглица којима су поклоњени.
Радхилдур је боравила у Карловцима у децембру 1998. на препоруку исландског Црвеног крста, јер је њена жеља била да лично уручи 500 пуловера које је осликала служећи се специјалном техником. Цео поступак, од тренутка израде пуловера до њихове дистрибуције у Карловцима, забележила је камером, што је учинила и приликом последње две посете, јер јој је намера да материјал од пре 23 година споји са садашњим и начини уметничку инсталацију у Рејкјавику.
– Годинама са размишљала где су и како завршили људи који су добили џемпере – рекла је приликом прошлонедељене посете Карловцима Радхилдур Ингадотир. –Решила сам да дођем у Србију и покушам да их нађем. Приликом првог доласка успела сам да разговарам са две породице и да пронађем два џемпера. Идеја ми је да приредим изложбу на којој бих приказала судбине изгбеглица који су их носили. Изожба ће имати неколико делова. Приказиваће пут од настанка џемера, преко поделе, приче о судбинама људи, а на самам крају ће бити изложени пронађени џемпери заједно са сликама предмета које су избеглице понеле са собом када су бежале из зараћеног подручја, што сам фотографисала приликом прошлог и овог доласка.
Много тога делује невероватно када је у питању ова уметница са далеког Исланда, почев од жеље да поклони џемпере, које је сама осликала, онима којима су потребни, до тога да се заинтересује за судбине тих људи и због тога, али и у потрази за својим уметничким делима, дође у још два наврата у Сремске Карловце. Ни приликом тог последњег боравка, прошлог четвртка, није остала празних руку, иако је од даривања прошло близу четврт века. Случај је хтео да се баш у карловачком Цревеном крсту „ни од куда” појави још један џемпер.
Секретар те организације у Карловцима Марина Фодор је недавно припремајући пакет помоћи за једног од угрожених суграђана међу половном гардеробом која је донирана Црвеном крсту, пронашла изношени пуловер с Исланда.
- Не могу описати радост коју сам осетила кад сам га угледала – присећа се тог тренутка Марина Фодор. – Вероватно је у томе имало удела и сазнање о најављеној скорој посети драге гошће с Исланда. Џемпер смо одмах одвојили са стране да јој га дамо када дође.
Радхилдур се у четвртак, када је била у Карловцима, сусрела са избеглицама с којима се видела и 2018. године, које повезује уткана нит исландских џемпера.
У Дому Црвеног крста, кући која је, ни мало случајно, дар исландског Црвеног крста и то његовог јужног огранка, карлочачком, видела се са Горданом Стојков, избеглицом из Сарајева која је свила породично гнездо у Сремским Карловцима.
Сарадња Црвеног крста Исланда и Сремских Карловаца успостављена је средином деведесетих година прошлог века. Црвени крст Карловаца најпре је од Исланђана добио новац за куповину савремене опреме за потребе народне кухиње, а потом и за кућу у којој организација и данас ради. У знак захвалности за тај гест, тадашња председница Јужног огранка Црвеног крста Исланда Анни Тхрудур Тхоркел сдоттир проглашена је 2002. почаним грађанином Карловаца, а организацији коју је представљала припала је награда Сремских Карловаца.
Гордана је уметници, за потребе њене изложбе, испричала причу о сату, који јој је успомена на брата и време проведено у Сарајеву.
-Сат је завет мога брата који је боловао и умро у 18. години. Који мунут пред смрт рекао је нашим родитељима да од његовог џепарца, који је скупио, купе зидни сат да их посећа на њега, а да од остатка пара купе материјал за хаљине за мене. То су моји родитељи и урадили, а сат ми и данас, на сваких пола сата откуцава његову љубав која за мене ту и живи. Сат је преживео и рат у Сарајеву и отац га је донео у моју кућу – кроз сузе је испричала Гордана Стојков. Са Зором Зец, која гази девету деценију живота, Радхилдур Ингадотир овог пута сусрела се у њеној кући, у којој је са супругом дошавши гоњена раним вихором из Босне и Херцеговине, нашла кров над главом. Из своје куће Зора, када је кренула у избеглиштво, успела да понесе само шибице, док је ручак остао постављен на столу. Шибице чува и данас, као и два Радхилдурина џемпера које је добила 1998. Иако је џемпери подесећају на пре три године преминулог супруга, радо их је дала уметници да их употреби на изложби, поручујући да јој их не враћа.
Међутим, план јесте да буду експонати изложбе где ће сведочити о људима и догађајима, а онда се враћају власницима, чиме се овај необичан круг и прича затварају. Бар за сада.
З. Милосављевић
