У времену у којем живимо постало је нормално да увек негде журимо па у пролазу не запазимо друге људе, а још мање стигнемо да их поздравимо. Здрава исхрана представља свакодневну борбу, а у њој заборавимо на оно најважније, храну за душу. Добровољно давање крви је за Миодрага Ђукића, како је рекао, врста „хране” која нас одржава у животу, а култура и помагање другима нешто што нас ништа не кошта, а другима много значи. Затечен називом „Херој улице”, сматра да не ради ништа посебно, док је о његовим делима његов комшија Милан Вучинић из Улице Иве Андрића на Лиману 4, имао само речи хвале. Он је екипи „Дневника” чика Ђуку, како га деца одмила зову, описао као поштеног господина седе косе, бркова и браде.
Миодраг Ђукић рођен је у породици железничара, и иако нема дана стажа у Железницама Србије, одрастао је на Железничкој станици. Љубав према возовима носи у срцу од раног детињства, а историју железнице познаје толико добро да је један од оснивача Војвођанског друштва за железницу (ВДЖ).
Потпредседник је, након истека два председничка мандата, Изворног клуба 100 – Клуба еминентних давалаца крви, који су основали јер нису могли да се уклопе у Црвени крст пошто није правио разлику између жена и мушкараца.
– Клуб смо званично регистровали 8. априла 2002. године, а настао је 12. децембра 1997. године – казао је Миодраг Ђукић. – Окупља мушкарце који су бесплатно дали крв 100 и више пута, и жене које су дале 50 пута, а граница је направљена због бриге о потомству. Плашили смо се да ће наше удружење звати ветеранима јер смо старији, а то нам није одговарало јер су тада само бивше војнике називали ветеранима, а војска одузима људске животе, док их ми спасавамо. Било нам је веома драго када су нас прозвали еминентним, и још драже што су тај термин и новинари усвојили.
Када чика Ђуку питате за унуке, казаће вам да их има на десетине. Сва деца су његова и он не прави разлику међу њима.
– Сваки пут када пролазим поред детета, јавим му се, кажем „Добар дан” и дете ми отпоздрави. Наредни пут када се сретнемо, они се први јаве и мени срце буде пуно. Доста њих сам упознао док сам стављао чепове у жардињеру испред фризерског салона „Плави чуперак”, када им није радно време – казао је чика Ђука.
Он се прикључио власници тог салона Стоји у акцији „Чепом до осмеха”. Временом су се деца заинтересовала па сада сви заједно, пре него што баце празне флаше у контејнер, скину чепове и однесу Стоји, да би, како деца кажу, помогли другој болесној деци.
– Када сам чуо за акцију, помислио сам: зашто би мени био терет да скинем пар чепова с флаша које ћу свакако бацити, ако тиме могу да помогнем некоме? Деца су радознала и лако усвајају лепе навике па су ми се прикључила када су ме видела. Гледам их како одрастају и, искрено, неке више ни не препознајем, мењају се, али каква разлика између моје и нечије деце може бити. Па деца су деца, сва су ми једнако драга!
Он је покренуо и акцију чишћења игралишта у Улици Иве Андрића.
– Остајали су папирићи од слаткиша и сладоледа, па осим што ружно изледа, привлачи пажњу мале деце која туда пузе. Када су ме видели како чистим отпад и склањам гране да не би пали када се возе бициклима и ролерима, радо су ми се прикључили – казао је Миодраг с поносом, и напоменуо да имају и посебну кесу у коју одлажу смеће, а да и друга деца то поштују.
Поводом 30. маја 1964, дана када је у рад пуштена тада нова Железничка станица, окупљао је децу другог разреда основних школа десет година узастопно да би их научио понешто о Железничкој станици. На питање зашто баш ученици другог разреда, Миодраг је кроз смех рекао:
– Ученици другог разреда јер је први разред још увек мали и збуњен, док трећи разред полако постаје безобразан. Осамдесет одсто њих није никада путовало возом, и како су онда могли знати на тај дан да нацртају. Причајући им о занимљивостима, покушавам да им дочарамо живот једног железничара. Увек ми је било задовољство да их окупим.
Миодраг је, заједно с полицајцима обученим за рад с децом, као и теренском екипом Црвеног крста, спајао пет школа и водио око 500 деце сваки пут.
„Субурбијум” је позвао све који су стручно везани за железнички саобраћај, па и ВДЖ, чији је Миодраг генерални секретар, да би решили питање постављања спомен-плоче као ознаку пруге која је пролазила испод Петроварадинске тврђаве. – Плочу не можемо ставити на стубове бившег моста, нико је неће видети. Потребни су нам млади људи с идејама, који воле железницу и познају је, а они су ретки. Свако ко има идејно решење је добродошао – рекао је чика Ђука, додавши да се плаши да после њих неће бити кога да стави цвеће на споменик.
– Једно дете ме је питало да ли имам жену јер сам претходно рекао да сам заљубљен у железницу. Рекао сам им да имам и жену и децу. Тога се сећам као да јуче било и увек ми је једнако драго да то испричам – казао је он.
Д. Андулајевић
