Стари мештани су причали да се из тог разлога, након обилних киша, патке и гуске нису брчкале у барама, а чак су и чобани заустављали овце како би лизале со. Ипак, утврђено је да та прича није тачна пошто на простору данашње Слане баре није било пловних путева, већ је насеље име добило по Слатинасто-ритском терену.
Према речима директора Историјског архива града Петра Ђурђева, утврђено је да је на простору данашње Клисе и Слане баре било насеобина из периода бронзаног доба (2.000–950. године пре нове ере), старијег гвозденог доба, као и из периода сеобе народа и средњег века.
– У повељи угарског краља Беле Четвртог из 1257. године, којом се цистерцитском манастиру у Белакуту, односно Петроварадину, поклањају бројна села са бачке стране града, спомиње се насеље Биваљош које се налазио на простору Слане баре – каже Ђурђев, додајући да се Биваљош последњи пут помиње 1701. године као пустара која је служила за испашу стоке. – Према турским подацима из 1554. године, у Биваљошу је пописана једна кућа која је плаћала порез. Међутим, треба водити рачуна када се користи тај податак. Турски пописивачи бележили су искључиво хришћанско (српско) становништво, које је било дужно да плаћа порез. Муслиманско становништво, за које се такође зна да је живело на овим просторима, било је ослобођено плаћања пореза, као и поједини Срби, уколико су били у турској служби. Због тога се верује да је број становника на том подручју сигурно био већи.
После ископавања канала Мали Стапар – Нови Сад 1875. године (Канал краља Петра), који пролази крај Слане баре, урађена је мелиорација терена, па су новосадски повртари почели да обрађују баште. Сходно томе и данас једна улица носи назив по њима – Повртарска.
Захтеви мештана
Међу потребама које су Сланобарци изнели Магистрату почетком 20. века била је оправка тротоара како деца, која су у неким случајевима пешачила и шест километара до школе, не би гацала по блату. Тражено је и да се ископа неколико бунара са исправном пијаћом водом, те да се уведе електрично осветљење на улицама. Како су житељи тада навели: „Ово је сада најпрече и најважније што би требало дати и овим нашим српским крајевима као што су сви несрпски крајеви”. Основано је удружење за заштиту од поплава и за унапређење насеља, а оно се старало и о питању отварања школе, забавишта, те о продужењу трамвајске линије.
– У последњој деценији 19. века, на Сланој бари су се населили први становници: румунски Роми коритари, који су живели код Будисаве док није раскрчена тамошња велика шума. У том насељу живело је око 1.000 становника. Њима су се придружили досељеници из Иванова код Панчева, такође румунски Роми, звани Буњаши – појашњава Ђурђев.
Почетком 20. века поред Темеринског пута почела је градња првих кућа потоњег насеља Слана бара, а већ 1921. године, после Првог светског рата, градска управа је донела одлуку о насељавању Слане баре и поделила плацеве сиромашним породицама по цени од 2.000 до 4.000 динара, што је означило формирање новог дела града. Због мочварног земљишта и непредвидиве ћуди Дунава, становници тог дела града су се из године у годину борили са водом. Како су писали новинари листа „Застава” 1926. године, набујали Дунав је провалио долму која се протезала ритом и сусретала се са новим насељима Сланом баром и Клисом, па су куће са десне стране Темеринског друма биле више од једног метра у води. Око 2.000 мештана ишло је улицама на којима је блато било до колена, а пијаћа вода није била за употребу. Изградња међународног пута и моста преко канала од 1936. до 1938. године олакшала је везу насеља са градом, а после тога је изграђен и већи број нових кућа, тако да су се већ пре рата 1941. године назирале контуре будућих улица, а полако се почело и са озбиљнијим улагањима надлежних.
Слана бара је последњих година потпуно променила изглед, изграђени су Сентандрејски булевар, спортски центар, црква, уређене су саобраћајне површине и отворена је Културна станица.
С. Ковач
