Две године касније, према документима који се чувају у Архиву града, основан је „Lawn“ тенис клуб који је сваке сезоне организовао сусрете са клубовима из Суботице, Палића, Врбаса, Зрењанина, али и из Београда.
Према речима Директора Историјског архива града Петра Ђурђева постојали су такозвани бели и црвени терени. Бели су се налази код Католичког гробља и били су прекривени утабаном глином, због чега су били тврђи и не претерано погодни за игру, док су црвени, односно они прекривени шљаком, били код Дунавског парка.
– До Другог светског рата тенис су углавном играли имућнији и то на приватним теренима, а након ослобођења и остатак становништва добило је прилику да се опроба у том спорту – каже Ђурђев, додајући да је у списима је забележено да је 1930. године решењем Савета одбијена молба „Лањн“ тенис клуба за постављање два до три терена на Дунавском шеталишту. – На тада модерном Ђачком игралишту 1936. године изграђен је тенски терен за омладину новосадске Гимназије. Нови Сад је 1949. године добио паркетни тениски терен у павиљону 1 на Сајмишту, на којем су одржавани тренинзи и турнири током зиме, на којима су учествовали најбољи тенисери Војводине. Те године је одржано и највеће тениско такмичење уз учешће 150 играча из целе земље.
Како појашњава Ђурђев, још један терен је подигнут 1952. године крај данашњег Музеја Војводине. Реч је пре о стадиону који је могао да прими 3.000 гледалаца. Годину дана касније одржан је Дејвис куп сусрет између Југославије и Швајцарске. Стадион је нажалост рушен и на његовом месту је, по новом урбанистичком пројекту, изграђен Музеј револуције. Највећи новосадски комплекс, са чак 11 терена, отворен је 1988. године на простору СПЦ „Војводина“ (Спенс), али они су уклоњени пошто је пре неколико година на том месту изграђен Тржни центар „Променада“.
У Новосадском атлетском клубу (НАК) 1928. године основа је тениска секција. У Архиву града чува се документ у ком је забележено да је постојало решење Савета по коме излази у сусрет НАК- у за иградњу два терена. Већина играча НАК- а наступила је у репрезентацији Војводине која је 1933. године победила Бугарску са резлтатом 6:3, репрезентацију Букурешта 1934. године са 6:4, а 1938. године играла је нерешено са Сегедином.
Када је реч о клубовима, најстарији је „Војводина“ који је основан 1928. године, потом су постојали „Графичар“ (1951. година), „Нови Сад“ (1971. година), „Ас“ (1991. година), „Индекс“ (1996. година)... Први репрезентативац Југославије на олимпијским играма у Паризу 1924. године био је Ђорђе Дунђерски, који је учествовао и на Дејвис купу 1927. године, у сусрету са Индијом. Наравно, не може се говорити о новосадском тенису а да се не спомене Моника Селеш. Она је своју каријеру започела у Тениском клубу „Војводина“. Освојила је девет гренд слем турнира и најмлађа је тенисерка која је освојила Ролан Гарос.
Занимљив је податак према ком је 1953. године у Новом Саду почела производња тениских рекета, како би се ублажила њихова несташица, и то у радионици Теодора Тоше Могина. Након његовог одласка из Новог Сада производња је настављена у оквиру Тениског савеза Војводине и трајала је три године, а након тога је радионица предата предузећу „Алфа“, које је престало да се бави тим послом. Због тога је Тениски савез морао да набавља реквизите из иностранства.
С. Ковач
