Магистрат је поред управљања градом обављао и судске послове, те је понедељком и четвртком водио парнице и изрицао пресуде, а уторком и петком се бавио политичком и економском управом.
Како је физичко мучење у то време било легално, суд је често стављао људе на муку да би изнудио признање, а смртне казне су изрицане и извођене на традиционалан начин. Сходно томе, град је имао и свог џелата.
Према речима директора Историјског архива града Петра Ђурђева, Магистрат је 1. априла 1748. године склопио уговор са Карлом Тишлером, џелатом из Петроварадина, за плату од 120 форинти, који је за тортуру наплаћивао таксу од три форинте, колико је добијао и за стављање тела на „точак за натицање главе” и погреб обезглављеног осуђеника. Џелати су због крвавог и свирепог посла били презирани толико да је Намесничко веће морало 1756. године да изда посебну наредбу по којој њихови потомци нису смели бити шиканирани и имали су право радити као шегрти.
– Занимљиво је да су, осим обављања тог ужасног посла, џелати били у обавези да доприносе градској хигијени – каже Ђурђев. – За накнаду од једне форинте морали су из града да односе угинулу стоку. Када је 1771. године склопљен уговор с другим џелатом, Јакобом Захом, договорено је да у замену за стан и плату од 60 форинти обавља тортуру и смртне казне, као и да има слугу чији задатак је био да односи угинуле животиње и чисти нужнике.
Нема поузданих информација где се налазило градско губилиште, осим да је сазидано 31. августа 1748. године и свечано предато џелату на коришћење.
– Већ десет дана касније спроведене су прве смртне казне. Џелат је примао надокнаду од 24 форинти за разне тортуре, за погубљења 12, а за ударање жига или сечење језика по шест форинти – каже Ђурђев. – Жигосање се састојало у томе што је био израђен посебан жиг од гвожђа, које и џелат предходно усијао на ватри, а потом притискао осеђенику на леђа и груди, а понекад и на чело.
О казненој политици Нови Сад је водио посебне списе. Сачуване су белешке које сведоче о телесном кажњавању и након 1849. године. Извесни Јован Стефановић, Сава Грујић и Никола Петровић су због крађе железа кажњени са десет удараца штапом. Постоје и списи он два погубљења. Јулијан Тођма је у октобру 1834. године био обешен због „харања и јатаковања”, а Лазар Марковић је погубљен у априлу 1817. године због убиства имућног трговца Данила Димитријевића.
У Архиву града чувају се документи који подсећају на мрачну историју Новог Сада. Један од тих је уговор Магистрата и џелата Франца Вагнера из Сомбора ради извршења казни у Новом Саду за 80 форинти годишње, након што је овдашњи варошки џелат, Франц Ценкел, напустио посао.
Сачувана је и молба Титела из 1766. године да новосадски Магистрат за 3. или 4. октобар пошаље варошког џелата и његовог помоћника, како би казнили двојицу осуђеника. Занимљив је и захтев који је Петроварадин проследио 1785. године Магистрату Земуна да се новосадском џелату одобри одлазак у Земун ради спровођења смртне казне над тројицом разбојника. Одлазак је одобрен под условом да се он задржи у карантину (контумац) у Петроварадину, због харања куге у Срему, као и да му се исплате дневнице за то. Да су то била потпуно друга време види се и из потврде Магистрата из 1809. године да је ,„при извршењу смртне пресуде над Лазаром Мирковићем сабљом, џелат Јохан Граусгрубер обавио задатак изванредно, на опште задовољство окупљених!”
С. Ковач
