Кад Ана Миленковић верује у снове: Поезија је уживање и чује се свуда
НОВИ САД: Ана Миленковић похађа седми разред ОШ „Мирослав Антић” у Футогу, склоност ка писању поезије открива још на почетку школовања и од тада јој је стваралаштво више пута награђено.
Њени радови однедавно красе и странице нашег листа, а последњи успех забележила је у децембру на промоцији другог броја зборника „Светогорац” у Сремској Митровици, када јој је уручена награда за дело „Верујем у снове”.
– Инспирација ми долази спонтано, све што смислим пренесем на папир – открива Ана Миленковић. – Кад год смо имали задатак да нешто напишемо у било ком облику изражавања, бирала сам поезију. Писала сам на различите теме, имам чак и песме које сам посветила неким наставницима. Немам одређену тему коју посебно волим, али најдража ми је ова на коју сам сад писала: о сновима. У песми сам сан представила као нешто о чему размишљају деца целог света. У једном стиху кажем: „Ма не сањам ја то, очи су ми будне!” Дакле, то и није класичан сан, него жеља за слободом, миром, другарством међу децом са целе планете. Сматрам да је такве снове могуће и остварити. На крају песме другарима поручујем да наставе да сањају, јер кад буду одрасли, снови ће се у њима пробудити. Снови све улепшају.
Током последње две године Ана је учествовала у три конкурса и на сваком је понела признање. У првом броју зборника „Светогорац” објављена је песма „Молим се за Србију”, у којој набраја нека од најлепших места наше земље, с љубављу описана у рими. С обзиром на то да се њен таленат највише истиче у поезији, посебно је занимљива чињеница да је на једном од конкурса уследила награда за прозу. Реч је о међународном такмичењу у писању писама на којем је Ана Миленковић представљала Србију, а тема је била „Писмо утицајној особи поводом климатске кризе”. Она се у том писму обратила некадашњој извршној директорки Уницефа Хенријети Форе, пославши снажну поруку у име остале деце, изражавајући бригу за еколошку будућност света и уједно позивајући да заједно учине нешто како би очували климу на планети.
– Дружење са децом пружа највећу инспирацију. И у будућности планирам да наставим да пишем и трудим се да моје стваралаштво буде све боље. Свако би требало да пронађе оно што га чини срећним и да се тиме бави. За мене је поезија уживање. Она се чује свуда и допире до свих, зато волим да се бавим њоме – закључује Ана Миленковић.
Б. Павковић