Ма шта ми рече о култури и некултури
Још мало званична Европска престонице културе. На ту информацију или констатацију неки ће уздахнути и одмахнути руком уз Ршумове стихове „Ма шта ми рече”.
Други ће, пак, рећи да је Нови Сад постао престоница (не)културе и (не)васпитања, иако нам због те изјаве није драго. А можда су, ипак, у праву?
Старије генерације са сетом памте како је војвођанска престоница некад важила за један од најчистијих градова у СФРЈ, док се данас само приповеда о томе. Много је воде протекло Дунавом од тад, те у Српској Атини данас, ко у песми „Рибље чорбе” – „кучићи по улицама каку”, а власници „минули рад” својих четвороножних пријатеља остављају посред шора. Зелене површине „украшене” су опушцима, папирним марамицама, омотима од чоколаде и чипса, пластичним флашицама…, јер, по алузији на песму Јована Јовановића Змаја, „где год згодно место видиш, ти смеће посади, јер ђубре је благородно, па ће да награди”.
Живимо у граду где кесе с кућним отпадом, као у реклами за „Ред бул”, добијају крила и лете с прозора и балкона под ноге случајних пролазника, а уместо кише, по глави шетача неретко падају и остаци хране.
Јована Вукашиновић