Али откуд даброви на Камењару? Допливали су из Сремске Митровице, тачније Специјалног резервата природе „Засавица“. Дабар се код нас до пре мало више од деценије, није могао видети читав један век, међутим 2004. и 2005.године, у три наврата, пуштено је укупно 35 даброва пореклом из Баварске. Процена је да их данас има више од стотину, а да им је лепо код нас говори управо и чињеница да се шире нашим рекама.
У целој Европи су у једном моменту били истребљени, јер се веровало да њихово месо има лековита својства, али и због крзна које је доста скупо.
У Засавици су пуштени на 12 локација у већ припремљена гнезда и јазбине где су годинама живели правећи бране у Специјалном резервату природе, међутим данас се могу видети и у Сави, Дрини, Доњем Потисју, Обедској бари, па и Дунаву.
Први даброви у Србији били су чиповани, а врло брзо својим бранама, мењали су водни режим према својим потребама.
На Камењару им очигледно одговарају рукавци, којих има доста и где је вода мирна и дубока, те њихове бране могу да стоје постојано и да их вода не односе, али где има и пуно дрвећа, поготово листопадног које преферирају за живот.
Хране се биљкама, лишћем, и кором стабла. Дабар из свог скровишта најчешће излази ноћу када вредно ради, одлични су пливачи, величине средњег пса и тежине до 35 килограма. Дабар је изузетно опрезан, али и страшљив, на земљи је изузетно тром и спор, док је изврстан ронилац.
Брану граде и зими како би подизањем воде спречили њено замрзавање. Вештим шапама, увезујући у свим правцима гране које лепе муљем и камењем, брану је касније тешко уништити. Бирају врбе за материјал у овој мајсторији, дебљине до 25 центиметара, међутим одговара им и бреза и северноамеричка топола, због савитљивости.
Претпоставља се да се шире рекама, јер иако морају да имају своју породицу уз себе, не трпе се са другим фамилијама даброва, тачније комшијама своје врсте, које морају да су им по неколико километара удаљене. Важно је знати да они не угрожавају рибљи свет, као ни усеве поред својих природних станишта.
А шта је са другим становницима овог викенд насеља? Јежева је било одувек, али да у башти излегну петоро младих и прогласе територију за свој дом. Становници се са тим до сад нису сусретали, јер су јежеви увек бежали и скривали се, док сада поносно шетају међу цвећем. Додуше, млади се још плаше, па када им се човек приближи склупчају се и праве опасни са својим још увек малим бодљама, како би се сваки непријатељ брзо удаљио, ипак један се већ ослободио па има и нове пријатеље.
Веверице као прави извиђачи, иду од дрвета до дрвета и патролирају, а дивљи голубови су вероватно дошли да се шепуре својим перјем пред домаћим, али и у потрази са храном. Како год, на нама је само да пожелимо добродошлицу овој веселој дружини и пожелимо им да ту остану дуго, јер живот је увек лепши у друштву животиња.
Маша Стакић
