Назив потиче од латинске речи „ечласиа”, што у преводу значи црквиште. Археолошке ископине сведоче о томе да је у средњем веку у том делу постојало насеље с црквом.
Условно речено, границе Клисе могле би се оивичити улицама Аркадија Варађанина од стране Видовданског насеља, Паје Радосављевића са стране Слане баре, па продужујући Јадранском улицом ка Горњим ливадама, све до канала. С друге стране ауто-пута крајња граница биле би Јегричка улица и Индустријска зона, а Темеринским путем до раскрснице у правцу Немановаца и Пејићевих салаша.
Близина Дунава – а некада је та моћна река протицала и делом где је сада Клиса – свакако је од давнина била привлачна за све који су намеравали да се ту настане и започну живот. Писани трагови сведоче о интензивнијем насељавању 1693. године.
На Старој Клиси, где су никле прве куће, населиле су се и прве породице, као што су Продановић, Загорчић, Јовановић, а нешто касније и Крстић, Мургашки... Около су све биле њиве, које су вредни домаћини обрађивали. С друге стране била је бара, вода је досезала такорећи до Сентандрејског пута. Куће су прво биле разуђене, а временом, како су се брже градиле, а породице издвајале из задруга, насеље је све више добијалао обрисе ушореног типа. Прво су то биле земунице, па куће од набоја, а потом и од чврстих материјала. Већ крајем 19. века регистровано је четрдесетак кућа на Клиси, коју староседеоци воле да „поделе” на Доњу и Горњу.
Велики рит чека канализацију
Уз решавање имовинскоправних односа, канализација је највећи проблем за неке делове Клисе, попут Великог рита и Горњих ливада с друге стране Булевара Европе.
Драган Хемон каже да је у Великом риту зацевљено око 150 метара канала, а с обзиром на одличну сарадњу и разумевање градских власти, очекује се да ће и поменути проблеми у скорије време бити решени.
Од 1870. године посечена је багремова шума на простору Доње Клисе и суседног рита, крчевина је испарцелисана и продавана пољопривредницима са Ченаја, из Руменке и Каћа, који су ту почели да граде куће и да се настањују. Једна од наших саговорница, које смо затекли шетајући по Клиси, Љуба Крстић, удала се у том делу Новог Сада из Ђурђева. Та мирноћа која влада на Клиси доста је подсећа на сеоску средину, што јој је олакшало прилагођавање.
Између два светска рата Клисани су се углавном бавили пољопривредом, док је незнатан део становника био из редова радника, занатлија и чиновника. У великој мери пијачне тезге Новог Сада снабдеване су производима с Клисе, највише поврћем, млечним производима и месом, а значајну улогу у томе имала је Земљорадничка задруга. Како су године после завршетка Другог светског рата одмицале, тако је и пољопривреда Клисанима све више постајала споредно занимање.
Касније, 1965. године, када је урађена нова парцелизација ораница и башта, земљу су углавном насељавали досељеници из Босне и Херцеговине.
Темерински и Сентандрејски пут две су клисанске „жиле куцавице” испресецане бројним, знатно краћим, попречним улицама. У целом насељу преовлађују породичне, последњих деценија по правилу спратне куће, али уз поменуте путеве све је више приватних фирми, ауто-салона, продавница намештаја... Клисански клинци однедавно вртић похађају у старој, реновираној и лепо уређеној згради некадашње ОШ „Душан Радовић”, која је добила нове просторије и свакако спада међу најлепше и комфорније основне школе. Десетак година у Дечанској улици постоје и три приватне средње школе, што насељу које увелико премашује 10.000 становника значи и те како.
МЗ Клиса брине о својим пензионеркама
Савет МЗ Клиса брине о грађанима тог дела Новог Сада, а нарочито о оним најстаријима. У пригодним приликама, каква је била недавно 8. марта, Дан жена прослављен је свечано. Клисанске пензионерке, оне млађе и мало старије, добиле су по цвет, а потом су се засладиле укусном тортом. Дружење је настављено уз песму и игру, а тако ће, кажу, бити и убудуће.
Маријана Крстић, четрдесетогодишња мајка троје деце, незапослена, нипошто није желела пред објектив фото-апарата, али је за причу била расположена.
„На Клиси сам одмалена“, казала нам је та саговорница.
„Као девојка, становала сам у Бихаћкој улици, а од удаје сам на Сентандрејском путу. Иако се Клиса евидентно шири, није се много тога капиталног изградило. Више је кућа, ту је и „Родић”, црква... Навикла сам се на овај крај, али не могу да схватим да се тротоари и пешачке стазе стално обнављају. Препуни су рупа и неравнина, што нарочито иритира мајке када гурају бебе у колицима.“
Председник Савета МЗ Клиса Драган Хемон, уважавајући сваку примедбу, као дугогодишњи становник тог насеља, даје све од себе да одговори на сваки захтев и молбу.
„У претходне две године струганим асфалтом прекрили смо 37 улица што износи 15.412 метара“, каже Хемон.
„Прошле године нисмо у томе успели само у две улице, и то због нерешених имовинскоправних односа, а реч је о улицама Алимпија Поповића и Олге Пеневан. Свестан сам тога да покривање струганим асфалтом није идеално решење, али смо бар спречили да лети буде прашине, а током кишних месеци блата.“
Централни део Клисе – а реч је о девет улица – пресвучен је „правим” асфалтом, па Омладинска улица од Паје Радосављевића до продужетка Велебитске, Омладинских радних акција од Велебитске, Стевана Вукмановића Чике до Фочанске, Босутска између Змајевачког пута и Чикине, Бечејска, Тителска, Клисански пут до Зеленгорске и Паје Радосављевића сада имају ново рухо. Постављење саобраћајне сигнализације, семафора и успоривача брзине у појединим улицама, додатно су урбанизовали Клису.
Велики посао урађен је и зацевљавањем око 200 метара канала у Сечањској и Олге Пеневин, где су се раније увек, приликом јачих падавина, осећали непријатни мириси. Парк поред преуређеног вртића, те уређено дечје игралиште поред школе „Душан Радовић” дају тим установама посебан шмек, а када буду постављени и столови за стони тенис, те уређен терен за одбојку на песку поред отворене теретане, биће то комплекс за понос, баш какав је и фудбалски терен и клупски објекат оближњег ФК „Борац”, без сумње спортског мезимчета Клисе.
Сава Савић
