Одатле се територија Сајмишта, рачунајући Дринску и Улицу Миколе Кочиша, наставља Улицом Хајдук Вељка, па Футошком до скретања у Николе Тесле, која се Улицом Уроша Предића надовезује до Новосадског сајма и скретања поново до Улице Бранимира Ћосића.
Наравно, те границе могу се евентуално „проширити” до Улице Боре Продановића на истоку, односно дела Париске комуне до скретања ка амбуланти у Руменачкој на северозападу, али би, углавном, „то било то”.
Писац ових редова „у срцу Сајмишта”, у Мичуриновој 70, провео је такорећи две деценије, од краја шездесетих до краја осамдесетих година прошлог века, а од тада свакодневно на путу ка послу пролази „старим крајем”.
Зграда на поменутој адреси данас је зелене боје и има шест спратова, али је староседеоцима остала упамћена као једна у низу типских петоспратница светлосиве боје, које се од паркинг-простора прекопута данашњег „Мастер центра” протежу у правцу Бетаније и свакако су једне од старијих у граду.
Бар две деценије је с друге стране Мајевичке улице такође зграда, а некада је тај део, дуж целе улице, био у знаку приземних кућа које су, временом, такође замениле вишеспратнице.
Ту је некада била смештена и мала лимена трафика, коју су сви звали „буда”, а служила је комшилуку за куповину хлеба и млека. За озбиљније снабдевање ишло се до млечног ресторана и „мале самопослуге” преко пута амбуланте у Руменачкој, или мало даље, кроз Париске комуне до „Галеба” у Блоку.
За оцену да је реч о „доброј локацији” било је довољно да су у непосредној близини амбуланта, болница за „не дај боже” и аутобуско-железничка станица.
Деца из тог краја махом похађају ОШ „Петефи Шандор”, а вртић у Мародићевој намењен је предшколском узрасту.
Непосредна близина Сајма доносила је, као и данас, посебну погодност.
За тили час се нађете у царству различитих смотри, а највише смо се некада, као деца, радовали оној која је обухватала изложбу паса.
У једној од хала деценијама се играо „Дневников” турнир у малом фудбалу, а исти простор, који је обухватао комплекс хала, редовно се користио и за спектакуларне рок концерте и фестивале. Огроман паркинг-простор између Хајдук Вељкове и Мичуринове значио је рај за игру јер седамдесетих година није био проблем за паркирање, осим ако је у току сајамска манифестација.
Зато је и оних двадесетак места пред зградом било довољно да се сместе све фиће, спачеци, принчеви, трабанти и тристаћи, којих је тада било највише.
Деци је некада често и одлазак иза зграде био довољан да пусте машти на вољу и заиграју се до првог мајчиног позива на ручак или вечерњег одласка на цртани филм.
Мало даље од спортског центра, преласком некадашње Гробљанске, а сада Улице Новосадског сајма, било је отворено клизалиште за чаролије зими, које је такође временом прерасло у „балон”.
Пре клизалишта, ту је био неуређен простор који је служио новим возачима за обуку, за циркуске представе и понеку смотру јединица ОНО и ДСЗ-а. Поред је, а у склопу СЦ „Сајмиште”, комплекс отворених базена за летње лудорије, који, на срећу и младих и старих, постоји и данас.
Оближње игралиште, на којем данас ниче терен с вештачком травом, било је безбрижно стециште за сву децу из околине. Наш колега, спортски новинар Габор Ковач, одрастао је у Улици сестара Нинковић.
Некада је на месту фудбалског терена постављана циркуска шатра, каже Ковач и додаје да су тај део града називали Врагова башта. Вишеспратница није било у близини, а данас кућа такорећи више и нема, свуда су подигнуте зграде.
На терену СЦ „Сајмиште” некада су се недељом могле погледати и три фудбалске утакмице јер су га делили клубови „Графичар”, „Трговачки” и „Полет”.
Почетак овог века протекао је у знаку ФК „Ајакс”, који није имао ни разумевање ни подршку локалних елита па се преселио у Београд.
Пут до школе између поменутог игралишта и реда приземних кућа водио је некада кроз неасфалтирани део Мичуринове улице (некада Руменачко-мајевичке), уз коју је био дугачак јендек који је служио за отпадне воде.
Данас је то лепо асфлатиран пут с уређеним паркинг-простором.
Као и већина делова Новог Сада, и Сајмиште се умногоме изменило. На делу некадашњег Сајма израстао је модеран „Мастер центар”, а бројне куће у Краља Петра, Мајевичкој, делу Улице Новосадског сајма, Бранимира Ћосића, Слободана Бајића, Сестара Нинковић, Мародићевој, где се и данас налази предшколска установа „Радосно детињство”, па на супротној страни у Улици Бранка Бајића, „порасле” су у вишеспратнице.
Дара Галић, пензионерка:
– У кући Улици Богдана Гарабантина живим од 1996. године и то је један од ретких делова Сајмишта који нису много променили изглед. Одговара ми близина центра и продавница. Замерку имам на хигијену јер, када „Чистоћа” празни контејнере код ДЕС-а, обично иза себе остави неред.
Предраг Цвјетковић, приватник:
– У Дринској улици живим пет деценија. Волим овај део града, који је углавном сачувао некадашњи изглед. Уочљиве су промене набоље. Некада смо се зими на оближњим барама клизали, лети хватали жабе, а на ливади играли жмурке. Паркинг између Сајма и Клиничког центра је асфалтиран, као и околне улице.
Данијела Малешев, новинарка:
– Кварт, како смо га некада звали, или ПК како га данас зову, временом је попримио другачије манире, али је остао пријатан кутак за живот. Близина Болнице, Аутобуске и Железничке станице, продавница, игралишта, базена омогућују нам да стигнемо зачас на свако одредиште.
Жељко Кампел, пензионер:
– Када сам се из Оyака селио у Нови Сад, између Петроварадина, Новог насеља и Хајдук Вељкове улице изабрао сам место у близини Сајмишта. Зграда у којој станујем довољно је удаљена од саобраћајнице да би нам обезбедила мир и тишину, али недостаје неки маркет за снабдевање.
О евидентној промени сведоче и речи Ђорђа Матића, који је половином деведесетих отишао у Енглеску, да би се први пут у стари крај вратио после две деценије.
Био је то, уистину, културни шок за мене, каже Матић и додаје како је као клинац с прозора четвртог спрата гледао ка Сајму.
На месту где је данас угао „Мастер центра” био је паркинг с ауто-превозницима. Иза њих су биле бројне куће и чувена флиперана код Јанике, а у даљини, преко пруге иза Веселина Маслеше, беспуће. Онда је у даљини почело да ниче Ново насеље...
Бројне зграде, нови булевари, маркети и саобраћајна гужва су за мене нешто потпуно ново, само се укус бурека у Руменачкој није променио.
У међувремену је снабдевање становника тог дела града, који је задржао стари шмек а стекао нови сјај, знатно побољшано. Неколико мегамаркета и бројни микромаркети решили су „дугогодишње бриге”, а пракса изградње локала у приземљу вишеспратница омогућила је грађанима различите понуде, од пекара, месара и пиљарница, до објеката брзе хране, преко фризерских и козметичких салона, али и неизбежних кладионица.
Сава Савић
