Када је имала 14 година привукле су је емисије загребачког новинара Драга Плећка о Индији. Почела је да проучава све што има везе с Индијом и у том трагању се родила жеља да посети ту земљу. Када су се стекли услови, пре 22 године, први пут се тамо и запутила, а по повратку, живот јој се преокренуо у приватном смислу. Индија је била држава која је повезала њу и њеног супруга, а нашли су се негде на пола пута, између Индије и Србије.
Највише ме фасцинирају палате, а једна од лепших у којима сам била, и која се убраја у седам светских чуда, јесте краљевска палата у Мајсору, у јужној држави Карнатака, каже Моника Маширевић.
Рађена је, додаје, у комбинацији више стилова, од хиндуистичког, мало арапског, исламског, па чак и готског.
Сви сводови и грађевине су с много китњастих детаља, и то је нешто што ме одушевљава. Нарочито сам се пронашла у Раџастану, који ћу посетити током августа, након Дана независности Индије, каже наша саговорница.
Како додаје, Раџастан је земља краљева, односно махараyа, како се на индијском каже, има много палата, колоритних зграда, а Моника је заљубљеница у све што је шарено.
Раџастан је највећа држава у Индији од 24 колико их има, и очарао ме је, просто завео, шаренилом, турбанима и музиком, каже наша саговорница.
Колико сам, додаје, одушевљена оном спиритуалном страном Индије, толико волим и њен колорит, мноштво ситних детаља, јарких боја и мириса.
Први пут када сам слетела на аеродром у Калкути, у раним јутарњим сатима, удахнула сам Индију. Тај лепљиви мирис рододендрона, полена у ваздуху, мирисних штапића и дан-данас ме држи, и стално јој се враћам, присетила се Моника Маширевић.
Наша саговорница каже да је 82 одсто становника Индије хиндуистичке вероисповести, 12 одсто су исламисти, док хришћана и будиста има у далеко мањој мери.
Када ме питају шта је то што ме враћа у Индију, ја кажем да сам велики заљубљеник у хиндуистичке храмове, и то се не може објаснити речима, наводи Моника.
Како додаје, посете храмовима доживљава дубоко, емотивно и суптилно, тај контакт приликом уласка у хиндуистички храм, када дотакне рукама и босим стопалима столетно камење, сва та музика, мантра коју чује, све јој је изузетно блиско и у њој буди необјашњив осећај.
Током свог ходочасничког пута, Моника је писала мемоарске белешке, које је преточила у књигу.
То је врста савремених путописа, а док сам писала, највећи страх сам имала од српског читалишта, али задовољна сам одзивом и позитивним критикама, каже Моника Маширевић.
То је, додаје, њена интимна исповест, лична прича о породици, радном месту, држави у којој живи, њеном виђењу Индије и тамошњим доживљајима, попут сусрета с питоном, спавања у метроу на мермерном поду или купања у јавном купатилу у Бомбају.
Припремила сам и веб-страницу www.monikamasirevic.com за читаоце, пошто 6.000 фотографија, колико поседујем, не може стати у књигу. Стога, док читају приче могу да оду на веб-страницу и погледају додатне фотографије, не би ли створили реалну слику. Мене су неке ствари шокирале јер им се нисам надала. Мало сам се бунила због свих тих околности и увек су се са мном шалили да ли ћу преживети све то. Из те неке шале се јавила идеја да наслов књиге буде „Преживећу – Авантуре са ходочашћа”, поручила је Моника.
Иначе, увек идем боса, из поштовања према светим местима која посећујем и њиховим божанствима, навела је наша саговорница.
Индија је изузетна земља богата храмовима, а Моника је била у оним старим чак 13 векова. Њен последњи, шести пут у Индију, одвео ју је до храма који је нов, али урађен на темељима старог.
На својим предавањима врло често сам говорила о томе како се ради пуђа – литургија – у хиндуистичким храмовима, из колико се елемената састоји и слично, каже Моника.
Како додаје, хиндуизам има врло шарен пантеон божанстава, и то заиста треба дуго проучавати да би се знало ко је коме супружник, брат, сестра, ко су Вишну, Брама, Шива и слично.
Хиндуизам не би себе никада дефинисао као врсту религије, посебним и другачијим од осталих религија чини га то што нема оснивача, нити своју свету књигу. Више је као филозофски правац, односно начин живљења. Филозофија живота Индијаца је нешто што је на мене оставило велики утисак. У Индији ретко да ћете видети неког ко је депресиван, или ко се не смеје, иако неки живе на рубу егзистенције, рађају се и умиру на улици, поручује Моника.
Како каже, сретала је људе на улици, оне који живе крај контејнера или у неким засторима између два дрвета, али сви имају развучен осмех од уха до уха. Тешко да би то на Западу неко могао осетити. Тај њихов однос према животу је повезан с њиховим схватањем живота јер су свесни тога да су последице њиховог претходног живљења допринеле томе да се роде у таквом телу, односно у таквој породици, у таквим условима у овом животу, те с лакоћом прихватају своју ситуацију.
И. Бакмаз
