Петар Ђурђев здању Јовине Гимназије: Чија је заправо задужбина барона Бајића

У таквим околностима најбољи одговор нису полемике засноване на идеолошким становиштима, нити варљива и често упитна сећања, већ повратак аутентичним историјским изворима. Архивска грађа нам омогућава да, ослобођени накнадних тумачења и потреба садашњег тренутка, утврдимо шта се заиста догодило. Историјска истина не зависи од тренутних политичких и идеолошких опредељења, већ од чињеница утврђених на основу аутентичних историјских извора.

Историја школства у Новом Саду неодвојива је од Српске православне цркве и њене црквене општине. Још у XVIII веку Црквена општина старала се о школским зградама, постављала учитеље, одређивала њихове плате и непосредно надзирала рад школа. Зато се с правом може рећи да је Српска православна црквена општина, заједно са бачким епископима и бројним добротворима, представљала један од темеља на којима је изграђен српски просветни живот Новог Сада. 

На месту на којем се данас налази Гимназија српска школа постојала је још у време владике Висариона Павловића, што сведочи о дугом континуитету српског школства на овом простору. Када је стара школска зграда у XVIII веку постала „рушевна и подупрта“, Црквена општина је 1781. године започела изградњу нове, која је завршена 1787. године.

Након краћег прекида рада, православна гимназија обновила је рад почетком XIX века захваљујући израженој традицији српског задужбинарства у Новом Саду. Посебно место овде припада Сави Вуковићу племенитом од Берексова, који је 1810. године својим задужбинским писмом обезбедио темељ за рад српске гимназије. Иницијатива је била тесно повезана са митрополитом Стефаном Стратимировићем, бачким епископом Гедеоном Петровићем и новосадском Православном општином.

О карактеру власништва нема места произвољним тумачењима. У Вуковићевом оснивачком писмо школе, јасно стоји: „Гимназија је својина српске православне општине новосадске.“ Дакле, Гимназија није била државна установа, већ приватна школа, у власништву Српске православне црквене општине у Новом Саду.

До краја XIX века стара гимназијска зграда више није могла да испуни критеријуме које је одређивало угарско министарство образовања. Претила је опасност од затварања једине православне гимназије у Бачкој. Због тога је питање подизања нове зграде постало једно од најважнијих питања српске заједнице у Новом Саду.

Године 1897. организована је широка акција прикупљања прилога. У Матици српској формиран је посебан одбор састављен од угледних Срба и бивших ученика Гимназије, који је упутио позив народу да помогне изградњу новог здања.

Преломни тренутак представљао је дар барона Милоша Бајића, који је за подизање нове гимназијске зграде приложио чак 200.000 круна. Унук Милоша Обреновића, у тешком времену, дао је одлучујући прилог који је омогућио зидање нове зграде. Његови услови су били јасни, да гимназија понесе име по њему као да и објекат буде у власништву Православне општине у Новом Саду.

После расправа о могућој новој локацији одлучено је да нова Гимназија остане тамо где је вековима био центар српског просветног живота , у порти Саборне цркве, на месту старе гимназијске зграде.

Пошто ниједан од планова пристиглих на конкурс није у потпуности задовољио потребе школе, нови пројекат израдио је Владимир Николић. После министарских измена и одобрења, градња је поверена Централном кредитном заводу.

Стара зграда је срушена, а изградња нове започета је током 1899. године. Током радова било је техничких спорова и инспекција, али и тешких несрећа на градилишту. До 1. септембра 1900. године нова гимназијска зграда била је потпуно завршена и опремљена, након чега се школа у њу уселила.

Тако је настала зграда која и данас представља једно од најлепших и најзначајнијих здања Новог Сада. Она није настала као поклон државе, нити као градска инвестиција. Подигнута је на темељима вековног српског школства, на земљишту Српске православне црквене општине, прилозима српских добротвора и залагањем људи који су Гимназију чували и њоме управљале још од 1810. године.

Зато када говоримо о њеној прошлости, најважније да се вратимо архивској грађи и аутентичним историјским изворима. Они су најпоузданији сведоци прошлости. Документи недвосмислено сведоче да је Српска православна велика гимназија била својина Српске православне црквене општине новосадске, а да је њено данашње здање подигнуто на црквеном земљишту, снагом српског задужбинарства и свести једне заједнице да се њена будућност гради образовањем.

Тај историјски континуитет прекинут је тек после Другог светског рата, када су комунистичке власти зграду одузеле Српској православној црквеној општини. У недавним годинама, Римокатоличкој цркви враћено је здање Музичке школе у Његошевој улици, док је Јеврејској општини враћена зграда некадашње Балетске школе. Зато постоји оправдано очекивање да Агенција за реституцију примени исте критеријуме и када је реч о имовини Српске православне црквене општине у Новом Саду. Историјска правда не би смела да зависи од тога којој је верској заједници одузета имовина. Ако су архивски документи мерило историјске истине, а закон мерило правде, онда и једно и друго морају једнако важити за све.

Историја Новог Сада много је сложенија и богатија него што се понекад представља. Она није почела 1944. године, нити се развој нашег града може везати искључиво за социјалистичку епоху. Много пре успостављања комунистичке власти, Нови Сад је имао развијене просветне, културне, црквене и националне установе, настале трудом генерација његових грађана, добротвора и задужбинара. Управо је Српска православна велика гимназија један од најбољих примера тог континуитета. Разумевање прошлости зато захтева да поштујемо све њене епохе и да историју града не прилагођавамо потребама садашњости. Само тако можемо разумети Нови Сад у свој његовој сложености и одати дужно поштовање генерацијама које су га градиле пре нас.

историчар Петар Ђурђев