Познате новосадске породице: Хаџијеви - адвокати, посланици, борци за правду...

Након што је 2010. године у филму „Монтевидео, Бог те видео!“ о успеху репрезентације Краљевине Југославије на Светском првенству у фудбалу у Уругвају 1930, скренута пажња шире јавности на Хаџија као вођу државног тима у ту прекоокеанску земљу на прво планетарно такмичење у том спорту, у Новом Саду, четири године после у близини стадиона ФК Војводина постављена је његова биста. О Кости Хаџију једном од оснивача, а касније и првом тренеру, техничком директору и председнику ФК Војводина, било је речи и недавно на пратећем програму у склопу изложбе о знаменитим новосадским породицама, коју су у „Прометеју” у два наврата приредиле др Гордана Петковић и Корана Боровић. И не само о њему, него и о осталим члановима те знамените породице која је позната  по томе што се адвокатура у њој преноси с колена на колено, као и име Коста на прво мушко дете.

Хаџијеви су, како је рекла др Гордана Петковић, цинцарског порекла, чија  постојбина је на северу Грчке, а родоначелником се сматра Константин, прота у темишварској Мехали. Породица је из Вршца прешла у Нови Сад почетком 20. века.

– Константинов син, први који носи име Коста, др Коста Хаџи (1868–1942), био је угледни адвокат и политичар који је студирао права у Будимпешти, где је одбранио и докторат. Адвокатску канцеларију је прво отворио у Вршцу, а потом и у Новом Саду (1911), у који су се доселили. У Мармарошсигетском процесу, у којем су карпатски Русини оптужени за велеиздају, бранио је оптужену страну. У политички живот је ушао као присталица Српске радикалне странке и био један од најближих сарадника Јаше Томића, са којим га је везивало и кумство. Био је посланик на Народно-црквеном сабору у Сремским Карловцима. Током Првог светског рата био је интерниран у Дебрецин. После рата је деловао као „независни радикал“, потом као члан Самосталне демократске странке Светозара Прибићевића, а тридесетих година је учествовао у опозиционом Војвођанском фронту. У Вршцу се оженио Софијом, рођеном Цвејић, са којом је добио десеторо деце, од којих је троје умрло у дечјем и младалачком узрасту, а седморо је постигло успешне каријере – каже историчарка др Гордана Петковић.

Осим Косте Хаџија старијег посланика је било још у породици. У два мандата крајем прошлог и почетком овог века народни посланик је била и Весна Пешић, некадашња амбасадорка СР Југославије, а потом Србије и Црне Горе у Мексику. 

Адвокатску канцеларију првог Косте у породици наследио је његов најстарији син, Коста Хаџии млађи (1898–1971). Михаило је студирао економију у Француској и био ожењен Францускињом. Кћерке Олга и Иванка удале су се за двојицу браће – прва за сликара Петра Добровића, а друга за архитекту Николу Добровића. Вера, мајка Весне Пешић била је професор француског језика, као и Јелка, док је Владимир био адвокат. Адвокатуром су наставили да се баве Костин син, др Коста Hayi (1933), трећи носилац тог имена, Владимиров син Александар и унука Јелена.

Изложба – пројекат „Дневници сеоба – Записи о новосадским породицама“ замишљена је тако да на основу документарне грађе и одабраних личних и породичних предмета, усмених предања и анегдота, које су сачуване у наведеним породицама, публика упозна јавну и приватну историју њихових најугледнијих чланова.

Весна Пешић је говорећи о својој породици Hayi, рекла да се у Нови Сад преселила јер је Вршац у то доба, с почетка 20. века, почео да слаби као трговачки центар. У Новом Саду су се дружили са руским генералом Петром Врангелом, који је долазио код њих кући, и породицом Дунђерски, између осталих. У породици се препричава још увек како се њен деда Коста Hayi, дошавши из Темишвара у Вршац, упознао са Софијом Цвејић и рекао јој да ће се њом оженити само ако му роди десеторо деце. Испоставило се да је Софија то и учинила, с тим да је троје умрло у млађем добу.  

По досељењу у Нови Сад породица је живела у кући на углу Грчкошколске и Ћурчијске (Пашићеве), потом у Соколској 18, данашњој улици Матице српске. У тој великој породици најистакнутији члан ипак је био Коста Хаџи млађи – адвокат, фудбалски функционер, политички и културни радник и велики хуманиста, кога су због заслуга за спасавање српске деце током Другог светског рата из мађарског логора Шарвар звали и шарварски отац.

И он је био посланик, и то Велике народне скупштине, која је 1918. године у Новом Сад изгласала присаједињење Војводине Краљевини Србији.

Студирао је у Паризу и Кану. У Нови Сад се вратио 1927. када је положио адвокатски испит и све до 1961. се бавио правом и адвокатуром. Био је члан Управног одбора Матице Српске, председник Надзорног одбора Друштва за Српско народно позориште, члан Патроната Велике српске православне гимназије – садашње Јовине гимназије у Новом Саду, покретач листа “Рад”…

После Другог светског рата био је секретар Анкетне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини и борио за права војвођанских паора и Епархије бачке, који су остајали без своје имовине у новој држави. Због тога бива проглашен за помагача „народних непријатеља”, и завршава у затвору, али како добри познаваоци његове биографије кажу, захваљујући Ивану Рибару, остатак живота провео је на слободи и дочекао да Воша  1966. године  први пут у историји постане шампион Југославије.  

 Зорица Милосављевић