Уосталом, први „новосадски” Матичин председник, акламацијом изабрани владика Платон Атанацковић, уступиће Друштву на коришћење палату Сервијских, коју је три године раније купио како би у њу, нажалост безуспешно, сместио „велику српску-народну академијску школу“ у којој би се студирало право.
Јован Суботић, који ће, како то написа Андра Гавриловић, „више од пола века неуморно стајао на позорници јавнога рада, узимајући неизменце учешће у једној или другој грани књижевнога, општекултурнога или политичкога кретања друштва, средине у којој се налазио и народа коме је служио“, доселио се у Нови Сад у јесен 1853, пошто је у Пешти завршио права, али и оженио Савком Полит Десанчић, сестром чувеног Михајла Полита Десанчића. У Српској Атини ће отворити адвокатску канцеларију у Дунавској 5, у кући свог таста, али се у вароши неће дуго задржати, јер одлази у Загреб за судију Стола седморице, односно члана Врховног суда.
Иако се и раније, током четрдесетих и педесетих година 19. века, овај правник рођен 1817. у свештеничкој породици афирмисао као песник и драмски писац, али и као уредник Летописа Матице српске, неке од својих најпопуларнијих позоришних комада, чија се слава у своје време могла мерити само са славом драма Јована Стерије Поповића, попут „Немање” и „Звонимира”, он ће написати током тог боравка у Загребу. Суботић ће тамо једно време обављати и дужност управитеља Земаљског казалишта.
У Нови Сад се Јован Суботић враћа 1868. године. У међувремену су се прилике у граду значајно промениле: основано је Српско народно позориште 1861, а три године потом Матица српска је у највећој пречанској вароши нашла свој нови дом. У таквој средини, Јован Суботић, један од највећих полиграфа свог доба, имаће пуне руке посла. Упоредо са адвокатуром, Суботић наставља и своју политичку и списатељску и културну активност. У политичком смислу, као умерени либерал, био је близак Светозару Милетићу, а као књижевник у овом периоду у највећој мери наставља правцем којим је и раније ишао – драмским текстовима инспирисаним темама из националне прошлости. Једна од његових најизвођенијих драма „Милош Обилић” настаје у периоду тог другог боравка у Новом Саду.
Исте године када се вратио у Нови Сад изабран је за председника Матице српске и председника Друштва за српско народно позориште. На челу Матице стајао је до 1872. године, када су га Новосађани именовали за градоначелника. Но, државна власт се овоме успротивила и није одобрила именовање, те ће Суботић из револта своју адвокатску канцеларију убрзо преселити у Осијек, а 1884. коначно у Земун. Јуна те 1884. Матица српска приредиће му велику прославу педесетогодишњице књижевног рада, у којој је учешће узело и Српско учено друштво. Умреће Јован Суботић две године касније и биће сахрањен у породичној гробници у Земуну.
За разлику од Суботића, Стеван Павловић је рођен у Новом Саду, где је завршио основну школу и ниже разреде гимназије. Више разреде гимназије похађао је и завршио у Халашу, у исто време када је тамо школу похађао и Јован Јовановић, потоњи Змај. Но, Павловић је дуже остао у Угарској, тамо га је затекла и револуција. Од ње је пребегао у Београд где је у Лицеуму књажества србског учио „мудрословне науке“ током 1849. и 1850. Касније ће у Бечу студирати право, а докторат и адвокатску диплому стекао је у Пешти. Враћа се потом у Нови Сад, где ће радити управо у адвокатској канцеларији Јована Суботића у Дунавској, а када овај 1861. буде изабран за поџупана Сремске жупаније, преузима његову канцеларију.
Хотел Геце Дунђерског
Имао је Геца Дунђерски неколико спахилука са замковима, парковима и ловиштима, неколико фабрика, пивара, парни млин и фабрику уља у Србобрану, више индустријских предузећа у Новом Саду, а његов је био и хотел „Краљица Марија”, данашња „Војводина”, који је све до 1922. носио име „Ержебет” а Новосађани га лепо прекртили у Хотел „Јелисавета”. Ово импресивно здање, подигнуто на темељима пиваре Јохана Хајла, срушене у бомбардовању са Петроварадинске тврђаве 12. јуна 1849, Гедеон Дунђерски ће темељно обновити 1927, опремајући га не само новим намештајем, већ и уводећи у собе централно грејање.
Књижевни рад Стеван Павловић је почео преводећи латинске класике о Александру Македонском и Јулију Агриколи, а у политички живот се укључује уз Светозара Милетића, уз којег остаје двадесет година. Тада му окреће леђа, а 15. јануара 1885, уз финансијску потпору мађарске владе, чак покреће и лист Наше доба, у којем је заступао политичка становишта супротна онима која је следио док је стајао уз Милетића. За председника Матице српске изабран је 1880, а био је и председник Матичиног књижевног одељења, и оцене су да је те функције обављао предано, али водећи рачуна да се не замери угарским властима.
И док ће Стеван Павловић у старости запасти у велике материјалне тешкоће, толике да му је Матица српска до краја живота исплаћивала новчану накнаду из Фонда Атанасија Гереског, намењеног „остарелим, осиромашеним и заслужним књижевницима“, Гедеон Геца Дунђерски никада није имао финансијских недаћа, напротив. Родом из имућне сентомашке породице, он ће по матурири у српској гимназији у Новом Саду докторирати права у Будимпешти у 21. години. Но, никада се правом није бавио, изузев што га је користио приликом склапања пословних уговора, будући да је као равноправни ортак с оцем управљао целокупном породичном имовином.
За председника Матице српске биће Гедеон Дунђерски изабран 1911. и у наредних десетак година његовог мандата завршена је зграда Трандафилског сиротишта, задужбине Марије Трандафил, а захваљујући његовом ангажовању и одлучности током Првог светског рата спасен је значајан део Матичине имовине, као и фондација којима је она руковала, а које су мађарске власти намеравале да претворе у ратне зајмове. И после рата, такође у доброј мери захваљујући његовом утицају, земља која је била део задужбина под управом Матице српске није потпала под удар аграрне реформе. Сам ће, пак, и Матици српској и Српском народном позоришту оставити значајне легате.
Милан Петровић ће се на истом трагу, али са мање успеха, после Другог светског рата залагати код нових власти за очување Матичиних фондова и задужбина. Ипак, до своје смрти 1952. водио је битку да се у Матици сачува традиција задужбинарства, упркос томе што је то било у нескладу с комунистичком идеологијом. Петровић се родио у Чакову, родном месту Доситеја Обрадовића, у румунском Банату, али ће Српску православну велику гимназију похађати је у Новом Саду, где је 1897. године и матурирао. Као питомац Текелијанума започео је студије медицине у Будимпешти, али је 1900. прешао на студије филозофије и успешно их завршио, а докторирао је тезом из области лингвистике.
У Нови Сад дошао је 1906. и у Српској православној великој гимназији ће, са неким мањим прекидима, радити најпре као суплент од 1906. до 1920, а потом и као професор од 1920. до 1925, све време станујући у Змај Јовиној 6, у препознатљивој старој спратници у којој ће остати све до смрти. Предавао је српски, латински, старогрчки, немачки и руски језик, математику и историју. Током Другог светског рата радио је у „мађарској државној гимназији са српским наставним језиком“ и мада га је по ослобођењу Озна узела на зуб, захваљујући блискости с Васом Стајићем на крају је чак изабран за већника Трећег заседања АВНОЈ-а крајем јула 1945.
На скупштини Матице српске одржаној почетком септембра те 1945. изабран је за потпредседника Матице српске, а крајем следеће године од оболелог Васе Стајића преузео је функцију председника, коју ће обављати до краја живота. „Један од најбољих нам професора, најбољи шеф просвете у Војводини, одличан национални и културни радник“, како ће о њему судити управо Васа Стајић, у рукопису је оставио мемоаре који ће му донети и епитет „мемоаристе најбољег кова какве могу пожелети и народи код којих је овај књижевни род и развијенији и богатији, него што је то случај у српској књижевности“.
Мирослав Стајић
