Мотали су ми се по глави костими Индијанаца и каубоја и ко зна шта још, па мом разочарању није било краја када ме је тата одвео у центар и у продавници, негде прекопута данашњег СНП-а, купио мали транзистор на батерије, анонимне марке.
Поменути транџа био ми је „најбољи друг” следећих седам година. Посебно сам уживао недељом, слушајући емисију „Време спорта и разоноде”, чији су централни догађај заузимали радио-преноси фудбалских утакмица. Поподне је почињало песмом: „Ово је програм као торта, ред музике, па ред спорта, никада не излази из моде, време спорта и разоноде”. Нарочито ми се допадала песма чији су стихови били уводна шпица за преносе: „Пита гавран на дрвету чворка, шта то ради велика четворка...”
Укључења чувених коментатора из Подгорице (Братислав Кокољ), преко Сарајева (Мирко Камењашевић) до Сплита (Едо Пеци) и многих других градова СФРЈ, била су прави ужитак. Пошто смо у то време недељом редовно одлазили на плац на оближњој Карагачи, који су моји родитељи купили „да имају где да оду када буду у пензији”, а од бомбардовања тамо и живе, транзистор је грмео читавог поподнева. Минимаксов „Туп-туп” био је увод у преносе мечева, које је с посебним задовољством пратио мој ћале, пасионирани играч спортске прогнозе, или, како се то звало – „гифовања”.
Транзистор је уз мене често био и средом, током јесени и пролећа, када су наши клубови играли мечеве европских купова, а преносе смо, нарочито Жељко Томић, Зоран Павловић и ја, неретко и кришом, слушали на часовима. Тако је, због моје глупости и афекта, и скончао. Пошто је „Партизан” 1978. елиминисан од „Динама” из Дрездена после пенала, од беса сам га треснуо о патос! Ипак, на нови, и то „Сонијев”, нисам дуго чекао.
Сава Савић
