СПАРТАК ЧУВА ОГЊИШТЕ СРПСКЕ КОШАРКЕ Оличење феномена који пркоси учмалости постојаног система

Уморна је српска кошарка. Уморна од оних највећих који служе само својој сврси и ничијој другој. И једни и други баш у овом периоду (Купа Радивоја Кораћа) сваке године спремни да међусобним поделама и размирицама од двобоја направе ријалити. Спремни да, свесни да ће светла рефлектора бити уперена само на њих, ураде све само како би оном другом то после могли да натрљају на нос. Шире слике, у овом случају нема. Црвена звезда или Партизан. Само је једно од та два важно. Толико су се увукли у постојећи систем евролигашке кошарке да су поништили себе, да би наизглед постали бољи. Нису. Много више личе на неке друге, али све је то само последица недостатка квалитетне идеје последњих година и пошто пото јурења за модерним трендовима, где је у хиперпродукцији утакмица суштина изгубљена.

Где се заједно са новцем парадоксално губи стабилно тло, а све више постаје обезличена корпорација, попут мултинационалних компанија. Европска кошарка је постала Врли нови свет Олдуса Хакслија, дистопија којој недостаје самоспознаја. Црвена звезда и Партизан више него икада раније личе на Реал Мадрид. А баш од тога се зазирало на овом поднебљу. “Краљевски клуб” обично је важио за оног који “гута” играче, где људи престају да буду имена и презимена и постају део машинерије.

Конкретније, и Партизан и Црвена звезда уложили су велики новац како би се домогли таквог статуса, довели махом стране звезде, без јасне идентитетске подлоге и са израженим одсуством осећаја за емпатију према оном што се дешава у српској кошарци. И то је легитимно.

И сада је питање – шта се десило? Па ништа, ништа се није десило. У томе је и највећи проблем. Недавно завршени Куп Радивоја Кораћа протекао је превише мирно?? Избегнут је сценарио (Партизан се побринуо… Или ипак Мега) у којем ће на дан финала, а и после по јутарњим програмима, саопштењима и којекаквим оглашавањима, да се развлаче приче о погрдним скандирањима овоме или ономе, о томе ко је државни пројекат, ко се прави да није итд.

Није, међутим, поново избегнуто да се не прича о томе шта је оно што српској кошарци највише фали у овом моменту – јака окосница у виду мањих средина, које су деценијама уназад представљале право огњиште и место одакле су изникле бројне добре ствари.

Све се само нацртало – од четири полуфиналисте, Црвене звезде, Партизана, Меге и Спартака, само су Суботичани били тим ван Београда. Све чешће се екипа Владимира Јовановића појављује као нека врста страног тела, која с времена на време ремети успостављени поредак и покушава да централизованој српској кошарци врати њену најјачу снагу – снагу локалних центара.

И као да је Спартак на том путу остављен у милости и немилости разноразних комбинација и планова оних који се тренутно највише баве приликама у овом спорту, а најмање желе да их разумеју. Почев од врха Кошаркашког савеза Србије, до АБА лиге, која и даље у потпуности није препознала и наградила потенцијал Суботичана уделом у власништву, што им припада.

Спартаков модел – превише независан и превише свој за српску кошарку?

Због тога је, између осталог, и председник клуба Слободан Јарамазовић поднео оставку пре неколико месеци. Изгледало је то као гром из ведра неба, а заправо је било акумулирано незадовољство начином на који је Спартак препознат у домаћој и регионалној кошарци. И док се тада јавност, разумљиво, бавила одласком Жељка Обрадовића, колико год то апсурдно звучало, у Суботици је више него икада требало да се брани све то што је овај колектив од нижих лига, па до звања вицешампиона Србије представљао. А није.

И зато Спартак сада, колико год финансијски и резултатски стабилан, и даље осећа да није прихваћен онолико колико би требало да буде. Онолико колико заслужује систем који је пробудио кошаркашку клицу готово замрлу на неколико деценија. Парадоксално, баш о томе врх српске кошарке прича већ годинама и баш то представља као врховни циљ кроз призму формирања Професионалне лиге Србије, док не негује довољно оно што већ постоји. Онда се поставља питање да ли то буђење других мањих центара, попут Ваљева, Краљева, Ужица итд долази у обзир само под одређеним условима?

Да ли је Спартаков модел превише независан и превише свој да би могао да буде катализатор за стварање неке нове струје у српској кошарци? Постоји ли бојазан од тога и због чега?

Да ли, због свега наведеног, Суботичани имају право да се запитају – чему све ово? Колико је цела прича заиста одржива и реална и да ли је наратив о јачању локалних центара опипљив. Или је то ствар прошлости и чисти популизам, декларативна порука која добро звучи у јавности, без жеље за стварном променом система?

У новом облику, старо и добро познато осећање у тренутку буђења; да је касно, да је последњи воз отишао, да је ствар изгубљена, да се време не може вратити, а да се свест о томе не да избрисати, нити за тренутак уклонити.

Нездрава илузија. Врста пакла.

Вук-Милош Петровић