НОВОСАЂАНИН СПРЕМАН ДА СЕ БОРИ ЗА ПЛАСМАН НА ОИ! Јован Николић: Имам квалитет за то, вреди одрицања и труда

После краће паузе због повреде, Јован Николић поново је у дресу репрезентације, један је од најагилнијих у Регионалном кампу у Лозници, где се припрема за учешће на предстојећем 63. “Београдском победнику” који ће да буде одржан од 12. до 18. маја у дворани Спортског центра у Обреновцу.

Какви су вам утисци са припрема?

– Баш ми се допада што је у Лозници направљен један овако модеран боксерски центар. Пуно нам значи што сад и у Србију могу да долазе многе репрезентације из Европе, из читавог света. Јер, реално, у Србији је тешко пронаћи довољан број спаринг партнера, а сада имамо прилику да се на свом терену усавршавамо и да се издигнемо на неки виши ниво. Више није неопходно да по сваку цену ми идемо у иностранство кад све услове имамо код куће – истакао је овај стамени момак из Новог Сада.

Спремате се за “Београдски победник”, а то је турнир који сте већ освојили и то у време када сте са кик-бокса тек прелазили у бокс и нисте били у групи фаворита?

– Да будем искрен, сада немам никаква очекивања. Идем у Обреновац, па шта Бог да. А ја дајем све од себе, па како буде, биће. Иза мене је повреда леђа због које нисам тренирао месец дана. Кренуо сам тек пре две недеље, тако да не могу ни да реално проценим тренутне могућности.

У којој ћете категорији боксовати у будућности - полутешка или средња?

– Полутешка, дефинитивно - не. Полутешка је до 80 килограма, тако да идем у 75. Мада, чак размишљам и о боксовању у 70 килограма, зато што је та категорија која је дозвољена на Олимпијским играма. Ја на 80 кг не могу јер превише масти имам за 80, а на 70 бих можда могао да скинем.

Да бисте то постигли, мораћете да будете дисциплиновани када је реч о исхрани?

– Потрудићу се, мислим да би и вредело свог тог одрицања и труда, јер заиста мислим да имам квалитет за то.

Како видите конкуренцију међу боксерима из Турске, Кубе, Јужне Кореје и Мађарске. Какав је утисак о момцима који су дошли овде да тренирају са вама?

– Видели смо да су чврсти, спремни момци. После првих спаринга утисак је одличан, то нам је требало. Међу свим тим репрезентацијама има доста младих боксера од 18, 19, 20 година. А све су то мало млађи од мене момци, па фали још времена да дођу на ниво који је мени потребан за спаринг. Али, пружају отпор и добро раде.

Поред олимпијског бокса, градите и професионалну каријеру. Какве су вам амбиције у профи рингу?

– Већ 19. јуна ме чека нова станица, спремам се за профи ринг. А што се амбиција тиче, па, оне су као код сваког боксера. Желим да освојим све те неке професионалне титуле које постоје. Корак по корак, почели смо и с тим. Већ ово ће ми бити девети професионални меч, тако да све је то ту негде - за коју годину, две, три можда.

Сад кад си се поново прикључио репрезентацији Србије - шта си приметио, какви су ти саборци, колеге с којима тренираш на кампу у Лозници?

– Много ми се допадају Растко Симић и Марко Пижурица. Пре свега, обојица су страшно добри момци. Имамо доста заједничких тема, можемо о свему да причамо, од бокса па до вере. Дружимо се, радимо заједно, али се и шалимо успут. На све то, реч је о врхунским спортистима. Момци на месту, заиста. Боксерски су фантастични, такође. О Мемићу шта да кажем више? Без обзира на то неко ново ривалство које се појавило међу нама, нема шта - с Мемаром сам годинама у репрезентацији, ради се о још једном врхунском боксеру. Труди се, тренира, бори се за себе и већ се изборио. Уосталом, овде се свако бори за своје место у репрезентацији, у боксерском свету уопште. И у друштву са свима њима ми је додатно задовољство што носим дрес репрезентације Србије. Некако кад боксујеш за своју земљу, за своју Србију, онда се подсетиш и својих предака, па и ти имаш осећај да си на неки начин витез који се бори за своју земљу”.

Да ли вам лежи начин рада у репрезентацији?

– Чим се промене тренери, промени се и начин рада. Зато је некад потребно и време да се уклопиш у нови систем. На један начин се тренира у клубу, на други начин овде у репрезентацији, али је јасно да сви ми морамо да се прилагођавамо и нема ту много кукања. То све иде неким својим током. Мени је, например, баш значио овај један казахстански тренер, онај Болат. Он је знао са мном, знао је да ме намести. Сад ћемо видети како ћу се уклопити у ову нову врсту тренинга – закључио је Јован Николић.

Повратак у репрезентацију ринговног ратника из Новог Сада свакако мора да радује све љубитеље бокса у Србији, а посебно стручни штаб сениорске репрезентације на челу са селектором Миланом Пиперским, и његовим првим сарадницима, Јевгенијем Мицовом, Хорхе Луисом Фрометом и Милисавом-Вуком Симићем, боксерским стручњацима који вредно раде у Регионалном тренажном центру у Лозници са најбољим српским боксерима.