Ласкаву титулу овом 24-годишњем Сенћанину осигурало је злато освојено на Светском првенству у Паризу, а самим тим и предодредило да код сумирања резултата буде најбољи у “Дневниковом” избору, да понесе Спартаково признање, као и покрајинског секретераијата Вихор.
– “Дневниково” признање ми је најдраже јер је стигло прво, пошто ме до сада нико није прогласио најбољим. Потом су стигла још нека, али увек оно прво што се догоди је посебно и најдуже се памти. Када је Давор Штефанек неколико пута добија ову награду потајно сам је прижељкивао и дочекао је, верујем заслужено. Надам се да неће бити и последње, потрудићу се да моја доминација потраје што дуже, и после Токија – мало у шалу, мало у збиљи рекао је Виктор Немеш.
Пут до врхунских резултата није био лак?
– Две седмице пре СП имао сам упалу уха и пет дана нисам тренирао. Потом, на припремама ми је напукла глава, а у финалу ми је рана поново прокрварила. Захваљујући менталној снази стигао сам до циља.
На реду је европско злато
Шта је ваш циљ у наредном периоду?
– Медаља на Олимпијским играма у Токију. До тада имам три европска и два светска првенства. Прво желим злато на шампионату Европе у Русији, два пута сам био други и сада је ред да будем први. Такође, желим да одбраним титулу најбољег на свету крајем октобра у Будимпешти, а пре тога на Медитеранским играма у Шпанији да будем на врху. Сада где год да се појавим на такмичењу важићу за кандидата за медаљу. То је у наступајућој години, а онда ћу се потпуно усмерити на квалификације за Олимпијаду 2020, где очекујем да освојим медаљу. Тада ћу имати 27 година, то су најбоље године за рвача, а чини мисе да још сада знам пут до олимпијског одличја – не мањака оптимизам сјајном спортисти.
Прича почиње још од ЕП када сте изгубили меч већ у првом колу?
– То ме је баш болело, али и жестоко подстакло да радим још више и преданије. Мењао сам и начин исхране, лишио сам се слаткиша и газираног пића. На СП сам дао максимум, поготово јер су ми се на путу нашла два дужника - у првом колу Иранац Саид Моради Абдвали, који ме је поразио у репесажу на ОИ у Рију, а касније стигао до бронзе, као и Јермен Чалајан од кога сам изгубио на ЕП. Против њих двојице сам имао посебан мотив и био сам изузетно психички јак. У финалу нисам имао шта да изгубим. Када сам тог дана устао имао сам осећај да сваког на свету могу да победим, што се после потврдило,сјајно сам рвао цео дан. Тек увече сам осетио умор, али нисам имао времена да славим, пошто сам сутрадан ишао да бодрим брата Матеа.
Какав је био осећај на победничком постољу у Паризу?
– То је нешто посебно. После сваког меча сам се осећао одлично и био сам миран и максимално фокусиран. Уопште нисам био свестан величине успеха. Тек сада када се деле признања схватам шта сам урадио, а тек за коју годину...
На “Дневниковој” вечној листи наставили сте ниску рвачких успеха?
– Већина нас у репрезентацији смо из Војводине. Наш спорт је најтрофејнији, а наш Савез има три актуелна шампиона - на ОИ, СП и ЕП. Надам се да ћемо наставити ту ниску и да ћу се и следеће године наћи на “Дневнковом” победничком постољу. Ако то не будем ја, нека буде бар рвач, нећу имати ништа против.
Лепо ми је у Зрењанину
Да ли остајете у Пролетеру?
– Очекујем да у јануару продужим уговор, јер ми је у Зрењанину лепо. Пет пута смо били екипни прваци, а ове сезоне нам је титулу преузео Спартак. Отишло нам је много рвача, имамо младу и талентовану екипу. Очекујем екипну и неколико појединачних титула.
Рвањем сте почели да се бавите у родној Сенти са братом Матом, такође репрезентативцем?
– Почели смо код тренира Ласла Зерге и Миклоша Молнара. Био сам вишеструки првак државе. Од 2013. године преселио сам се у Пролетер, с којим сам освојио пет узастопних екипних титула, а годину дана касније постао стандардан члан државног тима.
Имате ли поруку за наше читаоце ?
– Да им 2018. година буде боља од претходне – поручио је Виктор Немеш.
Јово Галић
