Но, не бојим се ја те, такорећи рукометно уједињене Кореје, него момента у ком играмо тај меч. Памте многи генерације нашег вечерашњег противника са Јуном, Чоом и другим одличним играчима који су били стална претња свим репрезентацијама. Невероватна покретљивост играча са далеког
истока, тај аутоматизам и синхронизовано кретање доведено до савршенства, увек су њихов хендикеп у висини претварали у предност. Узгред борбеност је нешто што је увек красило рукометаше Кореје. Није овај тим тако квалитетан као раније генерације и да се ова утакмица игра у неком другом моменту, ми би славили без већих проблема.
Почели смо у одбрамбеној формацији 5-1 према левом беку Кангу и није нам то донело добар резултат, па смо се већ у 9. минуту вратили у нама основну 6-0 одбрану. Поново је било проблема у привикавању на критеријум суђења и средином првог полувремена смо остали без Драшка Ненадића који је добио директан црвени картон. Сјајни Канг је био нерешива енигма за нашу одбрану а голман репрезентације Кореје Парк је бранио веома добро и све до последње четвртине меча Кореја је диктирала ритам. Имали смо проблема у игри против те неуобичајене варијанте са леворуким средњим беком и његовом сарадњом са пивотменом у централном одбрамбеном делу. Поред свих
проблема, сачували су наши играчи концентрацију. Повезали су наши репрезентативци неколико добрих одбрана па смо могли видети растрчаног Воркапића који је са неколико индивидуалних решења донео сигурност нашем нападу и стекли смо предност од 3 гола. Задњих десетак минута су били најбољи део наше игре вечерас и довели су нас до важне победе. Зашто важне? Моје мишљење је да је свака победа на овом нивоу важна, како за статус нашег спорта, тако и за овај тим и момке који су у једном тешком моменту успели да победе. Прво себе, а потом репрезентацију Кореје.
Из стручног угла: Мастер спорта, EHF Master coach, Владан Јордовић
