Лигаши су тражили да клубови не плаћају котизацију како за сезону која је поништена, тако и за наступајућу, да се ослободе плаћања дозвола за наступајућу сезону, да се лиценцирање и евентуалне казне смање упола, да се службеним лицима плаћају само трошкови путовања, а да РСВ изнађе начин да им надокнади таксе, да на крају следеће сезоне ниједан клуб не испадне из лиге, потом да одлагање утакмица буде минимално, а они клубови који имају репрезентативца у својим редовима да одгођену утакмицу морају да одиграју пре следећег кола.
Уколико им Савез не изађе у сусрет, клубови су спремни сами да организују лигу, па чак ишли су и до тога да се неће такмичити. Прволигаши су сада отишли и корак даље, покренули су поступак формирања Заједнице (Удружења) женских клубова, што је и по Статуту РСС, која ће убудуће да води такмичење. Клубови су донели одлуку да се формира Заједница прволигаша, да се у што скорије време направе пратећи нормативни акти и да се на следећем састанку то и усвоји. Прволигаши су спремни да разговарају са представницима Савеза да се прича по свим питањима.
Клубови су поновили да њима није за циљ да се неко руши, већ ови састанци су у интересу опстанка војвођанског рукомета, једноставно тражи се уступак од РСВ да би клубови могли да постоје. У РСВ су, како се могло чути, њихове захтеве схватили као да су против њих, не схватајући да су они ту због клубова, а не обрнуто. Наведен је и пример да судија на Првој лиги за сат и по времена заради као три радника у предузећу за цео дан.
Све је кренуло од тога да РСВ није хтео да уважи њихов захтев да се жреб такмичарских бројева одложи, као и то да се прво одржи Скупштина лигаша. Апострофирано је то да је дошло до такве поделе на клубове и групу људи која добро живи од рукомета, стављајући клубовима намете које више не могу да издрже. Управо ти људи су и окупили клубове својим неразумним ставом, а окидач је било то да је првенство прекинуто, одиграна два кола, а савез тражи да се плати котизација за ту полусезону.
Прволигаше је разљутио и финансијски извештај РСВ за 2019. годину, посебно одређене ставке у којима је приказано да се за бруто зараде два запослена у канцеларији Савеза издваја 2.810.570 динара, као и ставка од више од 2.182.541 динара за сендвиче, воду, дневнице и путне трошкове за такмичење Лиге млађих категорија. Клубови су у касу РСВ уплатили непуна три милиона динара, колико добијају и од Покрајине, 500.000 динара добили су од РСС за ЛМК, а 600.000 од казни. Приход РСВ је био 11.899.722 динара, а за узврат клубови нису добили ништа. Представници клубова нису могли да се помире са расходима попут трошкови комисије тренера РСВ 317.350, трошкови за спортску опрему 480.551, трошкови едукације и школовање тренера 1.186.946, трошкови за исхрану и освежење за деснице и такмичарске активности 423.202...
У томе прволигаши виде своје оружје у руци јер се најмање трошило на рукомет, а деца ни на једном турниру нису добили ништа, па ни флашицу воде.
Овога пута женским прволигашима су се придружила и четири мушка клуба, који су показали храброст и петљу и нису одустала од доласка у Зрењанин и поред силних притисака који су имали телефонским путем од званичника РСВ.
Како се могло чути, већина мушких клубова је дала усмену сагласност с напорима и иницијативом дама, али се ипак нису појавили на састанку. На састанку су поред десет женских клубова (Спартак из Дебељаче, Раднички Бајмок, Словен Рума, Пролетер Зрењанин, Мокрин, Долово, Јадран Фекетић, Петроварадин, Јединство Српска Црња и Темерин) присуствовали и мушка Црвена звезда из Мокрина, Сомборелектро, Јабука и Долово.
Ј. Галић
