ШАХОВСКА ОЛИМПИЈАДА ЗА СЛЕПЕ И СЛАБОВИДЕ У ВРЊАЧКОЈ БАЊИ: Пољској трофеј, Србија по очекивању

У Врњачкој Бањи су се окупиле 22 националне селекције са, нажалост, само три континента, Европе, Азије и Јужне Америке. Иако је број учесника сасвим задовољавајући, био би сигурно осетно већи да услови за путовање нису били отежани. Овако је у лепим условима за игру на 64 поља у хотелу „Фонтана“ могло да ужива „само“ 113 шахиста. 

Директор турнира је био председник Спортског савеза слепих и слабовидих Србије, Владан Петровић, који је уложио максималан труд, заједно са осталим члановима организаационог тима, да се, како гости, тако и домаћини, осећају што пријатније. Он је, за „Дневник“ констатовао да je задовољан одзивом.

– С обзиром да је на претходној Олимпијади у Грчкој било 23 екипе, и да је то био рекордан број учесника, нема разлога за незадовољство. Ипак, остаје жал што неке репрезентације нису успеле да добију визе, на пример Филипини, Узбекистан и Индија, па нису могле да учествују. Сматрам да смо турнир организовали на веома високом нивоу. Може се рећи да су смештај, храна, услови за игру били скоро идеални. Једино што нам је недостајало јесу персонални асистенти. Требало је да помогну слепим шахистима пре, у току и након партије. На пример, да пронађу свој сто, оду до тоалета, простора за пушаче, поруче освежење, и слично. Због тога је тај посао пао на судије – рекао је Петровић. 

Он је појаснио како слепе особе играју шах. 

– Шаховске табле за слепе су посебно дизајниране – имају рупицу у средини сваког поља, у које се стављају фигуре. Оне стоје у лежиштима, како би слепа особа могла да их додиром провери, а да их не сруши. Када одигра потез противник разговетно каже нотацију потеза, тако да се може јасно разумети, па тек онда притисне сат. 

Као и свака шаховска олимпијада, и овај догађај је екипно такмичење, где за екипу наступа четири играча, уз право на резерве. Играло се девет кола по Швајцарском систему паровања. Србија, као домаћин, је имала право на две екипе, што је и искористила. Главни арбитар је био међународни судија Петар Вујић-Катанић.

Може се рећи да су обе селекције Србије одиграле у границама очекивања. Прва екипа је била трећи носилац, али је заузела пето место. Она је ремијем у последњем колу против првака доказала да може равноправно да игра против било кога. Међутим, порази у дербију против Украјине, па шок против Казахстана и ремији против Шведске и Бугарске, су наше момке избацили из озбиљне борбе за медаљу. Поносно су грб на грудима за прву селекцију носили: ФИДЕ мајстор Павле Димић, Дамјан Јандрић, Стефан Јањић, Миле Бјелановић и Стефан Митровић. Друга селекција је освојила 14. место, а била је 12. носилац. Они су били прва „жртва“ Пољској на путу до трона. Највише су се истакли ремијем против Немачке, и тријумфима против Турске и Италије. За други тим наше земље су наступали: ФИДЕ мајстор Сретко Аврам, као и Весо Аврам, Слађан Илић, Лука Булатовић, Владан Петровић и Саша Божић.

Само једна репрезентација није забележила пораз – Пољска. Она је заслужено дошла до златне медаље. Најпријатније изненађене је била Венецуела, која је освојила сребро, а против шампиона je одиграла 2:2, иако има значајно мањи просечни рејтинг! Гости из Јужне Америке су поражени само од Шпаније, која је дошла до бронзе, јер је имала боље додатне критеријуме од Украјине.