Посао који би сваки тренер пожелео да га добије, опет с друге стране место предодређено, бар на овим просторима, па чак и на линч и за најмању ситницу. Нема сумње да су пре Ројевића српску репрезентацију предводила звучнија играчка имена, али су стратега актуелног српског шампиона за ову важну и одговорну функцију, код руководилаца РСС делегирали,између осталог, знање, преданост раду, посвећеност, вредноћа, неустрашивост, али и спремност да преузме одговорност. Е, управо је такав Борис Ројевић, који уз све наведено има и енергију да мушки рукомет тргне из летаргије, никад не одустаје и никада се не осврће на радно време.
Рођени Врбашанин све је то доказао када је као тада недоказано тренерско име преузео кормило новосадске Војводине, и том тешком тренутку, а потом с њом освојио 17 трофеја, од тога пет узастопних титула и европски пехар намењен победнику ЕХФ Еврокупа. Поверење је добио у периоду олимпијског циклуса од четири године, до 2028. године, а већ за два месеца чекају га бараж мечеви са Шпанијом за пласманна Светско првенство.
На место директора репрезентације постављен је потпредседник Војводине Марко Вујин. Уз Бориса Ројевића у стручном штабу биће први сарадник Мирко Скоко, тренер Крке из Словеније, о физичкој спреми бринуће се Александар Тунгуз, кондициони тренер Рамницу Валчеа, који је већ радио с Ројевићем у Војводини. За видео аналитику биће задужен Драгиша Корачевић, тренер Леотара из Требиња.
Борис још није одредио ко ће радити с голманима, а незванично се спомињало име Дејана Перића.
Добили сте огромно поверење челника Рукометног савеза Србије. Да ли сте то прижељкивали, надали се?
– Најпре бих да се захвалим на указаном поверењу, како мени лично, тако и мом клубу Војводини, Граду Новом Саду, мојим Врбашанима, али и сарадницима. Не постоји тренер који не машта да седне на репрезентативну клупу, мени се то догодило са 44 године, и поносан сам на то. Никада се нисам бојао посла, а ни изазова. Многи су ми говорили ово није тренутак за преузимање репрезентације. А, ја сам баш мислио да јесте и недвосмислено сам то рекао председници РСС Милени Делић. Велика је част бити селектор своје земље.
Да ли ћете паралелно да водите и Војводину?
– То је био донекле мој услов с обзиром на то да сам недавно продужио уговор с клубом. Имамо велике амбиције, за коју годину желимо да у Спрску Атинудоведемо Лигу шампиона. За све то, добио сам и подршку клуба са председником Душаном Бајатовићем на челу, као и од директора Дарка Јевтића и потпредседника Марка Вујина, који ће са мном бити у репрезентацији.
Колико ћете постићи да то двоје ускладите?
– Ниједан од та два посла неће да трпи, јер пратећи Војводину пратићу сва домаћа и европска такмичења. Не видим проблем.
Да ли су пред вас постављени циљеви или сте их ви сами дефинисали?
– Само по себи се намеће крај мог уговора и година 2028. када бисмо, после дуже времена, изборили пласман на Олимпијске игре у Лос Анђелесу. Пласмани на великим такмичењима нису за хвалу. Све је то немогуће без квалитетних играча који играју у најјачим европским лигама и клубовима. Питамо се зашто имамо лоше резултате. Имамо само двојицу играча у топ-12 клубова у Лиге шампиона – Драгана Пешмалбека у Веспрему и Милоша Коса из Загреба. Жеља ми је да имамо тзв. Б репрезентацију у којој би били играчи првенствено из домаћих клубова, који би се чешће окупљали и доказивали.
Српска репрезентација није се баш прославила на великим рукометним такмичењима. Орлова од Лондона и ОИ 2012. године нема на смотри најбљих спортиста света. На СП 2015. и 2017. нису се ни пласирали, 2019. су били 19, четири године каније 11. Шест пута су се пласиралина ЕП од 2014. до 2024, а били су пласирани редомна 13, 15, 12, 20, 14. и 19. месту.
– Ако је судити на основу изнесеног, ту лежи кључ целе ове приче. На сваком такмичењу од наше репрезентације јавност, па и играчи под њиховим притиском, су без покрића тражили и очекивали добрере зултате, нереалне циљеве, чак се ишло и до медаље. Као последицу имали смо утучене и безвољне играче, а разочарани одијум. Потребно је имати реалне жеље спрам расположивих снага – категоричан је Ројевић.
Можда да очекујемо неко старо име, које се „изгубило“ честим променама селектора?
– Сматрам да је Ђерона радио предано тај посао, да је ангажовао све оно што имамо најбоље, давао им шансу, не видим који су то играчи „заборављени“. Немамо ми много играча у опцији, тако да сваки играч нам је драгоцен, нити имам право да га се олако одрекнемо.
Када сте преузимали репрезентацију, да ли сте помислили да би евентуални резултатски неуспех, мога да се одрази на вашу клупску каријеру?
– Многи су ме одговарали од репрезентације због (не)квалитета и немогућности да се направи добар резултат. Шта значи неуспех. Ја не преузимам репрезентацију која је освојила медаље, већ ону која је само 2012. године освојила сребро, а све остале пласман је био изнад 12. места. Зашто су очекивања велика и нереална? Ми 10 година нисмо ушли у топ-10. Ајде да нам циљ буде да на наредна два такмичења да се нађемо у првих 10 тимова, па да онда размишљамо даље.
Бојите ли се репрезентативних изазова?
– Чека нас велики посао у наредном периоду. Незахвално је било шта да обећавам, поготово у ситуацији када смо се нашли у незавидној ситуацији. Годинама се усложњавала ситуација, самим тим је немогуће ни преко ноћи да се направе озбиљнији помаци. Моји сарадници и ја даћемо све од себе да то убрзамо, али не по сваку цену. Оно што могу да обећам је то да ћу употребити сво своје знање и способности и уз двадесетчетворочасовну посвећеност рукомету покушати да удахнем нови живот српском рукомету. Мотива има на претек, успоставићу сарадњу са свима, тренерима, клубовима, играчима... Само заједничким радом можемо да стварамо играче, регрутујемо нову рукометну снагу. За коју годину требало би да добијемо широку базу из које ћемо да селектирамо играче за врхунска дела, јер само с врхунским играчима можемо да имамо резултат.
Значи ли то да ћете да одмах подмладите репрезентацију?
– Имам план, рекао сам да не желим ништа преко ноћи да ломим и одмах. Најпре, обавићу разговоре са актуелним репрезентативцима, потом и са потенцијалнима, као и с онима који својим капацитетом можемо да доведемо до дреса с националним грбом. Желим да постепено стварам и подмлађујем репрезентацију, да имамо играче који ће да изнесу цео олимпијски циклус, да се из године у годину види напредак. Имам велико поштовање за оно што је радио Тони Ђерона, био сам и једно време део стучног штаба, желим да наставим тамо где је он стао у том сегменту.
С каквим амбицијама дочекујете мајски бараж са Шпанијом?
– О Шпанији је илузорно трошити речи, фаворити су. Јако мало времена имамо заједничког рада, свега неколико дана. Обећавам да ћемо скупо продати кожу, да ћемо се борити, а да ли ће то да буде довољно нека рукометна јавност суди.
Стиче се утисак да је рукометни басен све плићи?
– Слажем се с том констатацијом. Потребна нам је шира база, јер из квантитета долазимо до квалитета. Чињеница је да је у Србији све мање деце, поготово оне заинтересоване да се баве рукометом. Ни у другим спортовима није много боље. Примера ради, међу децом од 10 до 15 година њих четири одсто тренеира рукомет, 22 одсто кошарку, док 44 се определи за фудбал.
Да ли ћете у репрезентацији применити систем игре који негујете у Војводини?
– Биће сличан, али прилагођен расположивим играчима. Лоцирао сам да у оба случаја имаћу исти проблем, а то је „специјалисте“ за одбрану, односно напад, што није добро. У репрезентацији немамо високе и крупне бекове, већ брзе попут Којадиновића, Коса и Кукић, тако да ћемо морати да базирамо игру „један на један“, доста укрштања, кретњи пивота...У одбрани, убацићемо претварајуће одбране, модефиковати зону 6-0, убрзати игру...
У већини репрезентација окосницу чине играчи из шампионског састава те земље. Да ли очекујемо да би и Војводина могла да крене тим путем?
– Ми већ имамо неколико репрезентативаца у нашим редовима. Покушавамо да враћамо каријеру многим играчима. Ту су већ Пушица, Вуковљак, Роган, Милић, Николић, Додић, који су повређени, вратили смо их с намером да их поново оспособимо и за клуб и за репрезентацију – рекао је за Дневник селектор Борис Ројевић.
Јово Галић
