Дан када је угашена породица Голубовић: Годишњица свирепог убиства дечака Петра (7) и Павла (5) и њихових родитеља у Коњицу

У ноћи између 1. и 2. јула 1992. године у Коњицу, брутално је ликвидирана четворочлана српска породица Голубовић — супружници Ђуро и Власта, и њихова два сина, седмогодишњи Петар и петогодишњи Павле.

Током маја и јуна месеца 1992. године, град Коњиц у Херцеговини претрпео је масовни прогон и етничко чишћење српског становништва. Након што је већина Срба избегла или завршила у озлоглашеним логорима Челебићи и Мусала, локалне снаге су се фокусирале на паљење преосталих српских села у општини. Напуштене куће у граду су систематски пљачкане, док су полицијске и војне патроле спроводиле додатне претресе у потрази за малобројним Србима који су покушали да остану у својим домовима.

Једна од ретких породица која је тада остала у граду били су Голубовићи. Ђуро (41) био је дипломирани правник, а његова супруга Власта (35) инжењер запослена у локалној фабрици „Игман“. Као високообразовани и угледни грађани Коњица, веровали су да немају разлога за страх и да им нико неће наудити само због њиховог националног идентитета. Са њима су била и њихова два мала сина, Петар (7) и Павле (5).

Одвођење у ноћ и стрељање на Неретви

Стравична судбина породице запечаћена је када су у њихов стан упали наоружани припадници Специјалне јединице МУП-а Републике БиХ у Коњицу. Престрашене родитеље и децу су натерали да уђу у аутомобиле, а затим су их одвезли ван града, на локацију Спиљани, надомак десне обале реке Неретве.

Тамо су их постројили и у њих испалили смртоносне рафале. На лицу места убијени су Ђуро, Власта и петогодишњи Павле. Међутим, седам година стари Петар је током пуцњаве неповређен пао на земљу. Лежећи непомично међу телима својих родитеља и брата, дечак је успео да завара убице.

Када су се џелати удаљили, мислећи да су завршили посао, мали Петар се извукао са стратишта и кроз ноћ почео да пешачи назад према граду, тражећи спас.

Издаја на полицијском пункту

На улазу у Коњиц, преплашени дечак је наишао на полицијски пункт на мосту. Верујући да ће му људи у униформама пружити заштиту, Петар им је уплакан пришао и испричао шта се управо догодило његовој породици.

Уместо хитне помоћи и заштите недужног детета, уследила је незамислива издаја. 

Полицајци са пункта су радио-везом обавестили станицу да код себе имају преживелог дечака из породице Голубовић. Информација је брзо прослеђена истој оној јединици која је извршила прво стрељање.

Мученичка смрт малог Петра

Убрзо након позива, припадници ове јединице стигли су на пункт. Преузели су седмогодишњег Петра, поново га убацили у возило и одвезли у правцу Борачког језера. На забаченом месту, далеко од очију јавности, испалили су му метак у потиљак, чиме је угашен и последњи члан породице Голубовић.

Тела породице Голубовић су касније пронађена и сахрањена, а данас почивају заједно на православном гробљу у Коњицу.

Судски епилог

За овај свирепи ратни злочин пред домаћим правосуђем (Кантонални суд у Мостару), Миралем Мацић и Адем Панџо осуђени су 2000. године на по 12 година затвора, док је Јусуф Потур осуђен на 8 година. Годину дана касније, Врховни суд ФБиХ је потврдио ову првостепену пресуду. 

Истог дана када је издржао затворску казну, Миралем Мацић је ухапшен по новој оптужници за ратни злочин — за убиство тројице цивила српске националности на подручју Коњица. Крај овог суђења, међутим, није дочекао. Преминуо је 25. јануара 2012. Године.