РАДИЛО СЕ 16 САТИ ДНЕВНО, СЕДАМ ДАНА У НЕДЕЉИ! Један трагични догађај променио је све, ево због чега обележавамо 1. мај
Пре више од 130 година радници су гинули за право на осмочасовно радно време. Данас, милиони славе овај дан уз роштиљ, пиће и песму, несвесни крваве цене својих радничких права.
Прича почиње у Америци, крајем 19. века. Индустријализација је текла пуном паром, фабрике су ницале свуда, а радници су радили и по 16 сати дневно, седам дана у недељи, без одмора и без права. Деца су радила у рудницима. Наднице су биле мизерија. Синдикати су тек настајали, а власници фабрика имали су право и подршку да израбљују своје запослене до крајњих граница.
У тим, нама незамисливим и немилосрдним околностима, амерички раднички покрет поставио је један јасан захтев: осам сати рада, осам сати одмора, осам сати за себе.
Генерални штрајк заказан је за 1. мај 1886. Стотине хиљада радника широм САД напустиле су посао. У Чикагу, једном од центара индустријског света, напетост је била највећа. Два дана касније, 3. маја, полиција је пуцала на штрајкаче испред фабрике МекКормик Харвестинг Машин — убивши неколико радника.
Следећег дана, 4. маја, на тргу Хејмаркет у Чикагу организован је протест. Говорници су се обратили мирно, број полицајаца је био надмоћан. У једном тренутку, неко је у гомилу бацио бомбу. Седам полицајаца и најмање четири радника су погинули. Почело је масовно хапшење анархиста и синдикалних вођа. Осморици осумњичених суђено је без конкретних доказа да су они ти који су бацили бомбу.
Четворица су обешена. Један је извршио самоубиство у ћелији. Остатак је добио дуге казне. Свет је био шокиран. Синдикат је био сломљен — али не заувек.
Од Чикага до целог света
Накнадно је утврђено да осумњичени радници нису имали фер третман на суду. Процес потраживања правде и одговорности за смрт демонстраната и полицајаца био је све сем праведан.
Три године након трагедије, 1889. године, на оснивачком конгресу Друге интернационале у Паризу донета је одлука: 1. мај се проглашава Међународним даном радника, у сећање на жртве Хајмаркета. Следеће године, милиони радника први пут заједно обележавају тај датум.
У Србији се 1. мај први пут јавно слави 1893. године у Београду. Социјалдемократска странка постала је организатор тих скупова, а празник је убрзо ушао у ткиво радничког покрета.
Иако је празник установљен, а радничке организације оформљене широм планете, проћи две деценије пре него се број радних сати и додатни рад законски регулишу. Тек 1916. у Сједињеним Америчким Државама успоставља се закон о реду којим запослени људи коначно остварују права.
Кључни датуми
- 1886: Генерални штрајк у САД и масакр на Хаyмаркету у Чикагу. Рађа се мит и симбол радничке борбе.
- 1889: Друга интернационала у Паризу проглашава 1. мај Међународним даном рада.
- 1893: Србија први пут обележава 1. мај организованим скупом у Београду.
- 1919: Међународна организација рада званично усваја осмочасовни радни дан као стандард.
- Данас: Више од 160 земаља слави 1. мај као државни празник. САД и Канада — не.
Иронично, једна од великих земаља која не слави 1. мај као празник рада јесу управо Сједињене Америчке Државе, у којој је све почело. Тамо се Дан рада обележава првог понедељка у септембру, далеко од Хајмаркета и далеко од контроверзне историје.
Осмочасовни радни дан, плаћено боловање, право на синдикално организовање, забрана дечјег рада — ништа од овога није било поклоњено. Сваки од тих стандарда коштао је некога здравља, слободе или живота.
Зато, када данас припалите роштиљ и отворите хладно пиво, наздравите за храбре раднике чија је несебична жртва изборила права и слободе које уживамо.