СВОЈЕВРСНИ ИМЕНИК КОЛОНИЗОВАНИХ НАСЕЉА У БАНАТУ ПОСЛЕ ВЕЛИКОГ РАТА Комплетира се списак српских добровољаца награђених земљом
Књига Предрага М. Вајагића „Добровољци војске Краљевине Србије колонизовани у Банату“, чији излазак из штампе је новчано потпомогло Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, није само детаљан попис бораца који су, зато што су својом вољом узели оружје у руке и борили се за отаџбину, заузврат добили од ње земљу, него много више од тога.
Осим списка од укупно 8.824 имена добровољаца српске војске који сам за себе представља прецизан извор података за истраживаче сваке врсте, ово штиво говори и о ослобађању Баната и његовом присаједињењу Краљевини Србији, настанку и историјату колонија као последици тог процеса и посебно се осврће на проблеме који су искрсли приликом поделе земље у Панчевaчком риту. Мотив Предрага Вајагића да се упусти у ово истраживање, како каже, личне је природе.
– Из моје породице више од 20 добровољаца учествовало је у српској војсци, од чега је њих 17 дошло из Америке – каже Вајагић. – Они су се у Америци добровољно пријавили за ступање у српску војску, прешли Атлантик и током 1917. године, после обуке у логору Бизерта, дошли на Солунски фронт и учествовали у пробоју и ослобађању Србије. Нису они били једина категорија добровољаца. Најбројнија је група добровољаца надељених земљом у Банату – то су заробљени аустроугарски војници који су на Источном фронту прешли у српску војску, а има још неколико категорија добровољаца. Осим њих и добровољци небoрци су имали право на доделу обрадивог земљишта, а у случају смрти, то право се преносило на потомке. Сви они нашли су се у овом именику.
По његовим речима, пре ове, објављена је књига са пописом добровољаца који су земљу добили у Бачкој и Барањи. Постоје спискови добровољаца који су добили земљу у Срему, што оних који су дошли са простора Војне крајине Босне и Херцеговине, што Сремаца, локалних мештана, који су ступили добровољно у редове српске војске. То је у плану да се обради у наредним годинама чиме ће целина бити заокружена. Без имена добровољаца са територије Срема, за сада их има 15.992.
– Вредност ове књиге је у томе што су у њој сачувана имена више од 6.000 добровољаца српске војске који су се населили у Банат и око 2.800 њих које је Краљевина Југославија на неки начин преварила – објашњава аутор. – Њима је обећана земља у Панчевaчком риту, али они ту земљу никада нису добили, односно нису постали власници. Избио је Други светски рат, а када се завршио, нове револуционе власти су анулирале све одлуке које се тичу аграрне реформе, а које нису биле спроведене као што је случај са Панчевaчким ритом. Уместо тога одлучено је да рит буде пољопривредно добро које ће хранити престоницу Београд, тако да су добровољци остали кратких рукава – нити су добили земљу, нити новац.
Са доделом земље добровољцима паралелно се одвијао још један процес. Како каже Вајагић, на простору Баната тада је никло 19 насеља на голој ледини.
– Били су то такозвани Мајури на поседима мађарских и немачких велепоседника који су дошли под удар национализације, али њима земља није одузета, тако да нису ни били обештећени. Они су добили одређени новчани износ од државе чиме нису били задовољни, али држава је тако одлучила и управо на њиховим поседима су настала ова насеља. У више од 20 насеља која су већ постојала у Банату настале су колоније у оквиру њих или пред њих па су се стопила. Такав је случај са Зрењанином, Панчевом, Ковином – каже Вајагић и наглашава да земља није одузимана ситним власницима него крупним земљопоседницима, чак и цркви, и одређеним фондовима на чијем челу су биле мађарске банке.
Као занимљивост истиче да, иако та земља није припадала мештанима – Мађарима, Србима или Немцима, они су сматрали као да је њима одузета.
– Колоније су подизане зато што је то трусно подручје, немирне границе, где Срби нису већинско становништво. Постојао је страх од ревизије граница након Првог светског рата и требало је ојачати национални српски елемент на простору Војводине. Зато је на простору пре свега Бачке и Баната, али не само ту, никaо читав низ колонија где су досељени добровољци како би се направио живи штит према државама које су имале ревизионистичке тежње – пре свега Мађарска. Са Румунијом је то „испеглано“ браком краља Александра и краљице Марије. После тога са Румунијом никаквог спора нисмо имали – каже аутор.
Назвавши књигу својеврсним имеником колонизованих насеља, Вајагић напомиње да ће се, када буде реконструисан целокупан списак добровољаца који је нестао 1947. из просторија Савеза добровољаца, бити сачувана њихова имена од заборава.