ВРТИЋИ ТРАЖЕ РАДНИКЕ, А ВАСПИТАЧА НЕМА: Предшколски систем у региону све ближи озбиљној кризи

Ово занимање већ је проглашено дефицитарним у појединим деловима БиХ, пре свега у Тузланском кантону, који је и најмногољуднији. Ипак, стручњаци упозоравају да проблем више није локалан, већ да је присутан у целој земљи, али и у региону.

На недостатак васпитача указано је и током међународне научно-стручне конференције „Рани развој и предшколско образовање: иновације, изазови и перспективе”, одржане у оквиру 31. Летњег универзитета у Тузли. Конференција је окупила стручњаке, истраживаче, наставнике, васпитаче и студенте из Босне и Херцеговине и региона.

Према речима руководитељке Одсека за предшколско васпитање и образовање Универзитета у Тузли Селме Поробић, мањак васпитача више није проблем појединих локалних заједница.

„Званично је проглашен у Тузланском кантону као дефицитарни кадар, али не само у Тузланском кантону. Ми смо, као један од учесника пројекта Европске уније за предшколство у Босни и Херцеговини, констатовали да је то случај у свим, дословно свим градовима Босне и Херцеговине, али и у земљама региона”, рекла је Поробић.

Стручњаци истичу да је улога васпитача данас знатно сложенија него раније. Осим рада на развоју деце, од њих се очекује да одговоре и на изазове које доносе убрзани технолошки развој, промењене животне навике и другачија породична динамика.

„У садашње време, са бројним изазовима које имамо у друштву, везано за развој технологија, промењене стилове живота и промене породичне динамике, предшколско васпитање представља веома важно место где подршку може добити не само дете него и породица у целини”, навела је проректорка за међународну и међууниверзитетску сарадњу Универзитета у Тузли Весна Братовчић.

Неопходно улагати у образовање васпитача

Како би се одговорило на нове захтеве професије, неопходно је континуирано улагати у образовање и стручно усавршавање запослених у предшколском сектору.

О томе је говорила и Маја Јукић, експерткиња за осигурање квалитета и континуирани професионални развој из Хрватске, наглашавајући да се савремени професионални развој не може свести само на повремене едукације.

„Континуирани професионални развој сада је много комплекснији од некадашњег усавршавања и ми покушавамо све аспекте и алате који су нам потребни, како за осигурање квалитета тако и за континуирани професионални развој, развити овде заједно са експертима из Босне и Херцеговине”, појаснила је Јукић.

Додатни изазов представља растућа потреба за уписом деце у вртиће, што захтева и већи број квалификованих стручњака. Продекан за наставу и студентска питања Универзитета у Тузли Елвис Вардо сматра да се значај васпитачке професије често не препознаје у довољној мери.

„Узимајући у обзир развојне карактеристике деце предшколског узраста, постојеће планове и програме те обавезу коју имамо када је реч о обухвату деце предшколског узраста, можемо схватити колико је заправо важна улога једног професионалца”, рекао је Вардо.

Слично и у Србији

Сличан притисак постоји и у Србији. Према подацима Републичког завода за статистику, у школској 2025/26. години предшколско васпитање и образовање похађа 235.319 деце. Од тога је 59.902 деце узраста од шест месеци до три године, док је 175.417 деце од навршене треће године до поласка у школу.

У школској 2024/25. години програм предшколског васпитања и образовања у Србији био је организован у 515 предшколских установа, од којих су 193 државне и 322 приватне, у укупно 2.833 објекта. Васпитно-образовни рад остваривало је 22.567 васпитача.

Иако не постоји један званичан податак о томе колико васпитача тренутно недостаје у Србији, огласи за посао показују да потражња постоји. На Инфостуду су ових дана активна 23 огласа за позицију васпитача, док поједини агрегатори огласа приказују и знатно већи број, јер обухватају и дуплиране, архивиране или шире формулисане конкурсе.

Проблем се види и кроз листе чекања за вртиће, посебно у већим градовима. У Новом Саду је, према ранијим подацима, сваке године стизало од 4.000 до 5.000 пријава за упис у „Радосно детињство”, док је у једној радној години на листи чекања остало 296 деце, што је наведено као најмањи број у односу на претходне године. У Београду се бројеви мењају од општине до општине и од конкурса до конкурса, али се управо престоница годинама издваја као средина у којој је притисак на државне вртиће највећи.