ИЗБОРИ ДОНОСЕ ТРЕНУТАК ОДЛУКЕ Грађани бирају коме ће указати поверење

Политика се сада пребацује на биралишта, где ће грађани слободно одлучити коме ће указати поверење. Зато више нема простора за насиље на улицама, блокаде и притиске које смо гледали током претходне две године. Избори су тренутак када свака политичка организација мора јасно да покаже ко је представља, за шта се залаже и, што је најважније, да ли има људе способне да оно што обећава заиста и спроведу.

У том смислу, чињеница да је Српска напредна странка прва прикупила потребан број потписа за своју изборну листу представља пре свега показатељ њене организационе снаге и способности да за кратко време мобилише велики број људи. У први план долази чињеница да је реч о политичкој организацији која има развијену инфраструктуру, велики број активиста и препознатљив политички бренд. Иза ове политичке опције стоје године успешног вођења државе, стотине километара изграђених ауто-путева и пруга, десетине изграђених и обновљених школа и болница, препорођена Војска Србије, као и одговорна и добро избалансирана спољна политика.

Међутим, управо зато што су избори расписани, све остале политичке групације добијају прилику да покажу да иза њихових речи стоји нешто више од незадовољства постојећим стањем. Није довољно рећи да је неко против власти. Није довољно окупити људе око протеста, заједничког незадовољства или уверења да нешто мора да се промени. Политика почиње онда када треба одговорити на питање шта ће бити урађено дан после избора.

Посебну пажњу у том смислу заслужује листа која себе назива „студентском“. Ко су људи који ће наступити испред те листе? Ко ће бити њени кандидати? Ко ће преузети одговорност за политичке одлуке? Ко пише програм и ко ће га спроводити? Какву економску политику заступају? Како виде безбедност Србије, њене односе са Европском унијом, Сједињеним Америчким Државама, Русијом и Кином? Како би решавали питања Косова и Метохије, Републике Српске, енергетике, јавних финансија и здравства? И, коначно, да ли су људи који се појављују на таквој листи спремни да преузму одговорност за управљање државом?

Многи су очекивали да ће већина кандидата на такозваној „студентској листи“ бити прозападно оријентисана и вредносно блиска леволибералном политичком спектру, али да ће се, као зачинско биље или као украс без пуно права на мишљење, на њој наћи и понеки кандидат са јаснијим националним опредељењем. Међутим, иако смо на протестима и блокадама којима су нас малтретирали могли да видимо заставе Србије, поруке о Косову и Метохији и православне симболе, ништа слично не можемо да видимо на листи кандидата за посланике. Јасно је да, под утицајем финансијера блокадерског покрета, такви људи нису били добродошли чак ни у улози фикуса. И поред овога, неки мисле да постоје неки „сјајни, дивни и непогрешиви студенти“ који су родољуби и који ће донети нешто добро Србији. Наравно да има оваквих клинаца по улицама, али они су само добро изманипулисана маса, а за сваки стратешки потез блокадерског покрета пита се добро организована мрежа НВО финансирана из извора који Србији не желе ништа добро. Када нису могли неке од национално освешћених људи који су подржавали овај покрет да истрпе ни као посланике, који као појединци немају превише утицаја на смер кретања земље, можемо замислити кога би нам предлагали за министре, ко би нам водио војску, Народну банку, енергетику и остале послове од важности за суверенитет и безбедност земље.

Политика без програма може да буде занимљива, политика без искуства може да буде привлачна, а политика заснована искључиво на незадовољству може да буде веома гласна. Али држава није протестна шетња и није пленум или збор где се гледа ко је најгрлатији и најбучнији. Држава има буџет, војску, дипломатију, привреду, болнице, школе и милионе људи чији животи зависе од одлука које неко доноси.

Српска напредна странка и људи који је воде, пре свих Александар Вучић и Милош Вучевић, имају дугогодишње искуство у вођењу државе и странке, за чије време су донете одлуке чији се резултати могу мерити. Њихов политички тандем представља континуитет једне политике, али и могућност да се јасно процени шта се од њих може очекивати. Вучић и Вучевић представљају политичаре чији рад не мора да се оцењује на основу обећања о будућности, већ на основу онога што су већ урадили, од запослености и зарада, преко инвестиција и привредног раста, до километара нових ауто-путева, брзих саобраћајница и обновљених или изграђених пруга. Једни су путеве асфалтирали, други их блокирали. Једни су пруге градили, други их користили да иду на протесте против градитеља. Избор не би требало да буде превише тежак за свакога ко воли своју земљу и жели јој даљи напредак.

Бранко Јаковљевић, мастер економиста