ПРЕМИНУО МИЛАН ПАНИЋ Некадашњи премијер СРЈ и успешни амерички бизнисмен који се СУПРОТСТАВИО СЛОБОДАНУ МИЛОШЕВИЋУ

Његов одлазак означава крај једног несвакидашњег и изузетно динамичног живота који је премостио два континента, обележио амерички бизнис и оставио дубок траг у модерној историји Балкана. 

Прича о Милану Панићу почиње у Београду, где је рођен 20. децембра 1929. године. Одрастајући у Европи коју је разарао Други светски рат, још као тинејџер показао је пркос и храброст прикључивши се ослободилачком покрету отпора.

Након завршетка рата, своју немирну енергију и физичку издржљивост усмерио је на такмичарски спорт. Постао је један од најбољих југословенских бициклиста, освајајући титуле на домаћем терену и представљајући своју земљу на међународним такмичењима. 

Увидевши ограничења тадашњег комунистичког система, Панић педесетих година прошлог века доноси одлуку да напусти Југославију. Стигао је у Сједињене Америчке Државе без великог новца, али са непресушним предузетничким духом. 

У Калифорнији је 1959. године, практично ни из чега и са скромним почетним капиталом, основао компанију ICN Pharmaceuticals. Током наредних деценија, вођен страственом вером у моћ медицине и науке, изграђује глобалну фармацеутску империју. Компанија је постала препознатљива широм света, нарочито по развоју кључних антивирусних лекова, а из њеног наслеђа касније су настали гиганти попут Валеант Пхармацеутицалс и Bausch Health. За Панића посао није био само стицање богатства, већ неуморна жеља да људска домишљатост унапреди и продужи људски живот. 

Иако је изградио и проживио сопствени "амерички сан", Панић никада није заборавио одакле је потекао. Његов живот добија драматичан историјски заокрет 1992. године, у време када се Југославија распадала у крвавом рату и под притиском међународних санкција. 

Вратио се у Београд и прихватио улогу премијера СР Југославије. У политичку арену није ступио као класичан партијски апаратчик, већ као пословни човек и отворени заговорник мира, западних вредности и тренутног прекида сукоба. Иако је његов мандат на челу владе био кратак и испуњен тешким опструкцијама, остао је упамћен по неустрашивом ставу да се и највеће историјске кризе могу решавати дијалогом, разумом и прагматизмом. 

Панић се 1992, иако је био савезни премијер, супротставио Милошевићу на председничким изборима. Уз неформалну подршку опозиционе коалиције ДЕПОС, био је независни кандидат. Освојио је 32 одсто гласова и изгубио од Милошевића. 

Неколико месеци касније поднео је оставку на место премијера и повукао се из политичког живота. 

Бавио се хуманитарним радом и залагао за мир на Балкану.

У некрологу се наводи и да иза себе оставља супругу Александру, децу Дон, Вики, Спенсера, Тима и Алекса, као и унуке и праунуке. 

Иза себе је оставио траг који се не мери само титулама, предузећима и историјским забелешкама, већ јединственим наслеђем човека који није само посматрао историју 20. века, већ ју је активно учествовао у њој. 

(Telegraf.rs)