СА РОБИНОМ ХУДОМ У ЛЕГЕНДУ ОТИШЛО ДРВО СТАРО 1.000 ГОДИНА Људи из целог света дошли у Шервудску шуму да се опросте
Једно од најстаријих, највећих и најпознатијих стабала Европе, Major oak, није развило ниједан лист ове године и сматра се да је одумрло.
Импозантни храст поносно стоји у Шервудској шуми, у енглеској грофовији Нотингемшир, најмање 1.000 година. Међутим, у новијој историји био је изложен тешким условима, попут сушних и врелих лета, што је довело до пропадања.
Жртва климатских промена
С обзиром на то да ове године Major oak није показао знаке вегетације, стручњаци то сматрају коначним показатељем његовог краја.
Сваке године, хиљаде посетилаца долазило је да види храст, чији су импозантни обим од 11 метара и крошња широка 28 метара инспирисали бројне легенде и предања.
Дрво је посебно познато по легенди о Робину Худу, према којој је служило као његово скровиште од Шерифа од Нотингема.
Стручњаци истичу да су климатске промене, посебно топлотни таласи и суше, годинама озбиљно нарушавали здравље стабла. Посебно се издваја 2022. година, када су температуре у Великој Британији достизале рекордних 40 степени Целзијуса.
"Део историје који нестаје"
Посетиоци из целог света – од Шпаније, до САД, Јужне Кореје и Аустралије – дошли су да се “опросте” од дрвета.
“Огромно је! То је заиста прелепо дрво и тужно је што је одумрло“, рекао је осмогодишњи Картер Џексон из Шефилда.
Његов отац Рајан додаје: “То је део историје који нестаје. Храст је стар 1.000 година, али ништа не траје вечно“.
“Увек сам гледала филмове о Робину Худу и читала књиге о њему. Јадно дрво! Тужно је што смо покушавали да му помогнемо, али можда смо тиме чак погоршали ситуацију“, казала је Кирсти Чемпион из аустралијског Аделејда.
Енглеска, иначе, поседује јединствено богатство великих и старих храстова – 114 стабала са обимом већим од девет метара, док је у остатку Европе таквих примерака знатно мање.
Урађене су бројне интервенције
Храст из Шервудске шуме добио је име у част мајора Хејмана Рука, локалног историчара који га је описао 1790. године. Од тада је постао права туристичка атракција.
Иако је 1970-их постављена заштитна ограда, тло око храста је с временом сабијено због великог броја посетилаца, а додатни притисак изазвала је и чињеница да је Шервудска шума, током Другог светског рата, коришћена као војни камп, преноси The Guardian.
Током 20. века, урађене су бројне интервенције у покушају да се дрво сачува. Већ 1904. године постављени су метални ослонци и ланци за гране. У 1960-им шупљине су испуњене бетоном, а делови стабла облагани су оловом, па чак и ватроотпорним премазима.
Стручњаци данас сматрају да су управо ти ослонци, иако постављени у доброј намери, додатно нарушили природну равнотежу дрвета.
Иако је храст практично мртав, биће остављен да стоји на свом месту, јер представља важан део екосистема и дом бројним врстама инсеката и других организама.
