ПЛАНДИШТЕ: Нису само дечаци ти који шутирају лопту између голова, у Oпштини Пландиште има и женских екипа, кажу нам сестре Александра и Ана Марија Царан. Њих две тренирају у ЖФК „Праве даме” из Старих Бановаца, као и Анђела Јанковић која је почела у ОФК „Пландиште”, а сада тренира у ЖФК „Милутинац” из Земуна. Како су за „Дневник” објасниле четрнаестогодишњакиње, Александра игра предњег или задњег везног играча, а њена сестра је штопер, док су Анђелине позиције крило и нападач. Све три играју за репрезентацију Србије.
– Почела сам да тренирам фудбал од седме године. Гледала сам брата са татом на утакмицама и јако ми свидело, те сам хтела и ја да играм. Почела сам у ФК „Младост” из Велике Греде, сада сам у ЖФК „Праве даме”, а играла сам и за РФК „Воја Гачић” из Панчева. Код нас у клубу тренира око 30 девојчица, а имамо и први тим – прича Александра Царан.
Анђела каже да код њих у клубу има више од 50 деце која тренирају, а фудбал је заволела гледајући свог оца како игра.
– Желела сам да кренем његовим стопама, нарочито зато што он није успео да постане професионалац, због повреда. Одлучила сам да следим тај сан, те једног дана постанем права фудбалерка – прича Анђела Јанковић.
Заједно су учествовале на туриниру у Бањалуци, који су освојиле, биле су и у Румунији, у Темишвару, где су имале прилику да играју против искуснијих фудбалерики и кажу - није се добро завршило.
- Успеле смо и да поведемо са 2:0, али смо на крају изгубиле 4:2, али смо доказале да можемо да парирамо у игри и старијим играчицама. Играле смо тада и против ФК „Политехника” из Темишвара у нашој генерацији и победиле смо их 4:0. Недавно смо за репрезентацију играле развојни турнир и победиле смо убедљиво Словенију и Белорусију, а најтежа је била утакмица против Русије, али смо успеле и њих да савладамо – задовољна је Александра.
Још увек не могу да играју квалификације за Европско првенство јер нису кадеткиње, зато на развојним турнирима и тренинзима дају све од себе не би ли једног дана заиграле професионално, јер их фудбал много испуњава и не желе да одустану. Александра каже да је њу и сестру отац тренира, те у свакој скоро утакмици нађе неку грешку, о којој разговарају. А што се тиче слободног времена, и њега користе углавном за фудбал.
– Тренинзи ме испуњавају, тамо се дружимо, растемо, развијамо се, а са друге стране улажемо у себе како бисмо следиле своје снове. Знам да хоћу да постанем играчица број један. И било где да играм, бићу срећна све док играм фудбал – каже Александра.
Догодине све три одлазе у средње школе, Анђела каже да ће највероватније у спортску гимназију, Александра и Ана Марија још увек нису сигурне шта ће даље, но још увек има довољно времена да добро размисле.
И. Бакмаз
