На мађарском језику, разуме се. Уместо правих и гласних удружених гусака, по селу се може пронаћи тек покоја гипсана како мирно и у тишини стоји, али обавештава да се Гунарош још увек сећа својих корена. Или, боље речено – крила!
Али зато, да не грешимо душу, ако имате довољно среће и прави тајминг, видеће улице препуне шарених пачића-школараца како пешке или на бициклима хитају кући, вероватно на бакин ручак. А ако сте довољно заинтригирани и упорни, осетићете и сами мирис пуњене паприке, оне домаће из баште, само скрените у било коју уличицу лево или десно.
Неколико кадрова касније, ето нас код зграде Месне заједнице, у центру, где поменуто гипсано јато спремно чека госте. Окружени још увек густим крошњама и жбуњем, стазицом кроз цветне аранжмане улазимо у реновирани објекат у ком нас дочекује председница Савета МЗ Гунарош Чила Ковач.
– Имамо у селу све што нам треба: амбуланту, апотеку, пошту, чак и фризерски салон, цвећару, радње, посластичарницу – набраја Чила Ковач. – Нама је овде добро и не планирамо да одемо одавде. Кад видите овај лепи пут, дрва... ја се осећам као код куће! Гунарош нам даје сигурност, ту су нам породица и пријатељи. Сад ћемо покушати да опет изгласамо самодопринос, то би нам пуно значило.
Пре скоро 50 година Слободан Марјановић из Светићева се такорећи уд’о у Гунарошу, али још увек ће најпре да вам каже: „Не знам ништа, нисам ја одавде!” Хтео – не хтео, ипак јесте, што доказује чим „обори комшијски зид” и крене у монолог.
– Није се село много променило, има више празних кућа и мање људи, али живи се сиротињски, као и свугде – вели наш саговорник, који се и као пензионер бави пољопривредом.
Како било, све док курирска служба зна да дође до Марјановићеве адресе у „затурени” Гунарош, па макар то било само зато што је у новцу скривен најпрецизнији ГПС, ово село има „оно нешто” за шта се вреди изборити. Чак и на тржишту некретнина...
Такво заједништво не среће се свако мало, али док смо део те атмосфере, чини се као да су му и мане мање страшне.
– Немамо банку ни банкомат, а требао би нам. И оно што мислим да нам је баш потребно јесу радна места. Имамо две зграде које су својевремено приватизоване, али се не користе и пропадају. Хтели бисмо да их купимо и да од њих направимо неки инкубатор у ком би мештани могли да се запосле – каже наша саговорница.
Колико посла има матичар у Месној канцеларији у селу које броји око хиљаду становника на спавању? Помишљате – па, и не баш много. Мада, уколико волите то што радите, баш као и Силвиа Чанак, онда сте можда и у праву! Да се разумемо, пуне су јој руке посла, али Силвиа зна да тако свакодневно помаже својим комшијама, те је осмех на лицу оно што се највише рачуна.
И ма колико покушавала да се одвоји од свог Гунароша, он је као магнет себи враћа, изнова и изнова. Тако да нема више дилеме, Силвиа се враћа у свој прави дом.
– Увек ме је вукло ово село, јер су овде људи такви да можемо да рачунамо једни на друге, комшије нису себичне и арогантне. Кад из Бачке Тополе скренем ка Гунарошу, душа ми је пуни и знам да стижем кући! Овде је и ваздух другачији – прича нам Силвиа.
Саршено наминцан дан Михољског лета водио нас је кроз Гунарош као кроз свој дом. А таквом домаћину, зна се, нема премца!
– Улажемо доста у село, сређујемо амбуланту, средили смо и један део зграде месне заједнице, уређујемо канцеларију за пензионере, сад чекамо намештај да стигне. Направили смо дечје игралиште, а чека нас прављење новог тротоара на главној улици, сређивање гробља, односно прављење нове стазе, обнављање капеле и постављање нове ограде – наводи Ковач.
И баш тамо где у миру стари Гунарош дрема и где је будућност врло извесна, мештани у раду и одржавању пак проналазе један од разлога за живот. Јер, он тече даље, баш као и оближња речица Чик која неупитно подсећа мештане одакле су дошли и куда би требало да иду.
– У Гунарошу имамо 12 цивилних организација, од Фудбалског клуба „Олимпија”, ДВД-а, пецароша, ловаца, шахиста, фолклораша, еколога, Омладинског клуба, „Будућности Гунароша”... Такође, за сваку новорођену бебу дајемо 7.000 динара за набавку потрепштина – истиче председница Савета Чила Ковач.
Можда је до Михоља који се подмукло увукао у тај дан, или је до гусака-заводница, или срдачних домаћина – али Гунарош се чини као село за пожелети. Што је и могуће уз свега коју хиљадарку евра... Гратис уз кућу иде и величанствени педантно нашминкани дрворед на уласку у село, тек да вам пожели савршену добродошлицу пред сам долазак на вашу локацију!
Леа Радловачки
