Мештани, осим што се поносе тим податком, хвале се и прошлогодишњом титулом најлепше уређеног села у конкуренцији свих оних у државама у којима су Мађари национална заједница.
Осим што и те како оправдавају поменуту титулу, Скореновац се чини као погодно место за живот јер је на добром географском положају – у близини Ковина, Панчева, Смедерева, Београда, аеродрома, свих ауто-путева... А сви ти друмови, нарочито кад је Кирбај (који су обележили протеклих дана поводом сеоске славе Светог Иштвана) воде управо на овај југ Војводине.
– У августу се не види колико нас нема, јер тад смо сви ту – каже председник Савета Месне заједнице Скореновац Тивадар Богош, видно расположен што им село личи на оно које је било до пре двадесетак година. – Ми ове године обележавамо 140 година од досељавања Секељана и све нам је у том духу. Сад нам је и Културно лето Скореновца, које организујемо од 2000. године, као и Кирбај, па од четвртка до недеље имамо спортске и културне дане, субота је црквени, а недеља је резервисана за вашар и рингишпил.
Током наше посете мештани су поприлично били упослени – косила се трава у центру, двориштима јавних установа, у парку, код гробља, а бука тог „гланцања“ нађачавала је све разговоре. Ипак, и да није било „генералке“, Скореновац је видно уређено и неговано место, са симпатичним кружним током усред ког је постављен сат, док се око раскрснице налазе два путоказа – један побратимљених градова и други који показује на градове у којима живе Скореновчани.
– Иначе нас на спавању има око 1.400, али постоји тренд враћања – вели Богош. – Можда се њихова деца неће вратити, али ови који су отишли са 30-40 година, они ће се сигурно вратити јер рачунају да ће имати тамо малу пензију и неће моћи лагодно да живе, тако да нисмо опустошени како неки кажу...
Тврдећи да у Скореновцу још увек није алармантно, односно да човека још увек не ’вата туга кад треба да прође кроз ово место, Богош додаје да су мештани поприлично активни, нарочито пензионери, ватрогасци, ловци, стонотенисери, шахисти – све у свему, увек имају коме да повере неки задатак у селу.
– Код нас сваки дан у 18.30 часова верници иду у цркву, буде их од 30 па навише, а недељом их буде и стотину – наглашава наш саговорник, додајући да је у њиховом месту све функционише кад знају шта треба да раде.
Тако и могу да се хвале опремљеном инфраструктуром (осим канализацијом, која већ деценију чека да буде финализована), сјајним односима између Мађара и Срба, погодностима које њихова деца током школовања добијају од Мађарске владе, али и сеоским туризмом који је атрактиван посетиоцима, нарочито из њихове матичне државе.
– Наши мештани који изнајмљују собе су се удружили, па кад нам долазе из Мађарске, која финансира ђачке екскурзије на територији бивше Аустроугарске, онда се распореде по кућама у зависности од тога где колико има лежајева – појашњава Богош. – Иначе имамо и три кафића и увек су пуни, зна се ко у који иде, али за Кирбај смо сви заједно. Људи овде имају радост, не види се нека забринутост...
Кад је реч о пољопривреди, она је стандардна – као и свуда. Мање од десет одсто мештана се њоме бави, углавном укрупњавају поседе па имају неколико великих пољорпивредника који узгајају сунцокрет, кукуруз, пшеницу и соју, док свега имају два већа сточара која држе фарме крава. Неки своју земљу дају у аренду, неки држе покоји пластеник, али Скореновчани углавном раде у Ковину, Панчеву и Београду и за то бивају добро плаћени.
– Недостаје нам фудбалски клуб и наш подлистак „Ковинских новина“ који се звао „Истинита реч“, а који смо продавали у селу у 200 примерака – закључује председник Савета МЗ Тиварад Богош.
Текст и фото: Леа Радловачки
