Више од 400 Кукујевчана не кука, него ради у овдашњем „Агропапуку”, фарми коза“Беокапра”, земљорадничким задругама, „Биг Булу” у суседним Бачинцима и дургим фирмама, а „не стиде” се ни оним што производе локална пољопривредна газдинства.
Стотинак пољопривредних газдинстава узгаја дуван сорте “вирyинија” на око 1.200 хектара, а толико жутог листа нема ни у једном атару у Србији и у том послу су им најближи Голубинци. Овдашња газдинства су исто тако успешни повртари и воћари, а труд се не жали ако обезбеђује извесну егзистенцију и животни стандард.
То што млади остају у селу, даје наду да ће село и убудуће напредовати, јер удаљеност од Шида је свега 15 и од Сремске Митровице 25 километара, а аутопут је близу, свега неколико километара. Како се Кукујевчани надају, у годинама које долазе, биће школске клупе све пуније, јер су свесни да село без младих људи нема перспективу.
Својим радом ово село, па и овај крај Срема, оживеле су породице Срба које су се у Кукујевце у време несрећних збивања доселиле 90-тих година из Хрватске из око 160 места из Славоније, Лике, Баније, Кордуна, Далмације и других крајева. Те породице су у Кукујевце долазиле тако што су размењивале своје куће и имања са дотадашњим староседеоцима Хрватима, а мањи део садашњих житеља је од ратних збивања утекао из Босне.
Сви су вредно засукали рукаве. Мештани уверавају да Кукујевци имају све што им је неопходно за пристојан, нормалан живот. Основну школу “Бранко Радичевић” похађа 128 ђака, у модерно опремљеном дечијем вртићу је више од 50 малишана и нема страховања да ће школске клупе остати празне.
Мирко Мркшић из Кукујеваца, вели да се добро живи док је сезона посла, јер људи могу да зараде на сезонским пословима у пољу и воћњацима, многи путују у Индустрију меса „Биг Бул“ у Бачинцима или раде у „Агропапуку“. Оних који неће да раде, заиста је мало, могу се избројати на прсте две руке.
- Колега Дамир Ћупурдија и ја сезонски радимо на одржавању ове плантаже крушака – објашњава Мркшић на лицу места. - Посла имамо преко целе године. У селу су махом сви запослени, не ради само онај ко неће. Живот је као и свуда, живи се нормално, радимо, производимо. Ко хоће да прионе на посао има услова и за рад и за живот. Може се лепо зарадити у воћњацима, повртњацима и у берби дувана. Немам земље и само живим од сезонског посла и наднице. За тежи посао и где сезона краће траје надница је већа, а где има дуже посла и где је лакше нешто се мање заради, али најважније је да има шта да се ради. Сретно сам разведен, имам ћерку, сина и унуче. Староседелац сам у Кукујевцима, у односу на оне који су се са подручја Хрватске овамо доселили, у великој смо мањини, али сви једнако живимо и слажемо се, делимо добро и зло.
Дамир Ћупурдија прича да је стигао пре десетак година, зато што му се свиђа ово село, има посла увек и може добро да се живи.
- Свуда се мора радити, ако хоћеш нормално да живиш, нема друге – каже Ћупурдија.
Берба дувана је у пуном јеку. Фармери из Кукујеваца жути лист производе за фабрику дувана ЈТИ у Сенти и Дуванску индустрију Чока. Упућени кажу да је на берби дувана од краја јуна, па док потраје до средине октобра, упослено око 500 сезонаца, од којих највише долази са југа Србије, који формирају радне бригаде најчешће фамилијарно.
Демир Денај из Бујановца, предводи групу од 11 сезонаца из фамилије, која овог лета већ скоро два месеца ради на берби дувана, надајући се да ће посла бити до краја октобра.
- Морамо са југа Србије овамо због посла, драге воље не би дошли. У Бујановцу нема посла, па колико знамо још три групе из нашег места су овде. Можемо да зарадимо, да нисмо гладни и жедни, а нешто ће претећи и за живот кад се враримо у Бујановац. Дневница се креће од 1.500 динара па навише, све зависи како се договоримо. Наша група већ девету годину ради у једном газдинству, били смо две године код другог домаћина само је он обрао бостан. Радимо овде док има посла, а остатак године дангубимо, држава не даје ништа, па од онога што зарадимо у Кукујевцима некако састављамо крај с крајем целе године – каже Демир Денај.
Ненад Ћулибрк је један од стотинак пољопривредника који се баве производњом дувана сорте „вирyинија“, са извесним пласманом листа за ЈТИ у Сенти. И он потврђује да у селу има посла за све који хоће да раде, јер има доста сезонских послова, поготово у берби дувана, а да је у селу само неколицина оних који неће или не морају да раде.
- Кукујевци имају све што треба да има једно модерно село. Имамо све садржаје који су нам потребни за живот. Школа и забавиште су пуни деце, имамо здравствену станицу, цркве, кафиће... Друга је ствар како се ко сналази. Супруга и ја подижемо троје деце, две ћерке и сина, породица брата Ранка има двоје деце, тако да има и подмлатка. У односу на многа села одскачемо од просека, посебно по броју младих који живе у селу и по броју деце. У шидској и сремско-митровачкој општини нема таквог села као што су Кукујевци, а мало их је и у Србији. Ето у комшилуку Ердевик је далеко веће место, а немају ни упола деце као ми. Близу нам је аутопут, све нам је на дохват руке и сви који имају чиме да оду брзо могу стићи до оближњих градова – наглашава Ненад Ћулибрк.
Педантно дотеран наилази једна старина, па кад кажем да истражујем како се живи овде у Кукујевцима, уздржано узвраћа да „нема од тога ништа“, избегавајући да открије идентитет.
- Шта вреди да се ја теби јадам, када ти ту ништа променити не можеш! Не желим о томе уопште да причам – уздржан је саговорник, у ћаскању ипак откривши да се зове Раде и да има 78 година.
Додаје да мештани Кукујеваца живе, онако како су научили.
- Ми који смо дошли, протерани са својих огњишта поново смо се скућили, али ожиљци су у души. Они с друге стране границе кажу: Утекли Срби сами! Ко је још утекао од нечег доброг? Утекло се од зла! Разумеш? Онај ко је мењао куће и имања још је добро прошао, а ми који смо морали утећи и нисмо добили ништа, шта да кажемо. Попаљени смо 1943. у Другом светском рату, па и 1991. Кад би човек хтео причати причу, то је одмах цео роман, не вреди причати и јадати се. Има ту људи који добро раде, нечим се баве, саде дуван и иду напред. Ми старији који немамо шта, а већ смо одрадили доста и бадава, добијамо мало јадне пензије – констатује Раде.
Текст и фото: Милорад Митровић
Не разликују крављи реп од вимена
На клупи у центру села на преподневној седељки Миле Вуковић (80) направио је предах пошто је у апотеци преко пута купио лекове за срчане тегобе.
- Супруга Надежда и ја живимо сами, како сам старији нађачала ме је. Супруга је родом из Свилајнца. Дошао сам из краја где се прави „Зденка сир“ са Билогоре, 1991. године, већ су године притискале, а и немаштина. Кад би право причао, не знам шта бих причао, муља се и лево и десно. Они који хоће да раде и који се сналазе, гледају свој правац, а не шта ће новинари причати и писати. Доста људи се бави дуваном и другим пословима у пољопривреди. Да смо ми радили као што ови млади раде, ми нигде ништа не би имали. То ти ја кажем. Ми смо од малена морали ићи да зарадимо кору хлеба. Оца ни не памтим, усташе су га отерале, па је остало нас четворо деце. Млади сада не знају да ли крава теле доји на реп или на виме – вели Вуковић.
