Нешто даље потпуно друга слика - кућица као из бајке о Ивици и Марици - тако је и зове - „Кућа за одмор - Бајка”.
Стижемо у центар Чуруга којим доминира монументална Српска православна црква Вазнесења Господњег саграђена 1862. Иконостас од белог мермера пројектовао је Михаило Валтровић, а осликао Ђорђе Крстић у последњој деценији 19. века. Црква је позната и по чувеном звону „Велико контра ГЕ” тешком 4.775 кг. на ком пише „Српска православна црквена општина у Чуругу за време славне владе Њ. В. Александра Првог Краља Срба, Хрвата и Словенаца и архијерјества Њ. В. Пр. Г. Др Иринеја Епископа Новосадског-Бачког подиже на Св. Вазнесењском Храму своме ово звоно да дању и ноћу буди верне к славенослављу светога имена божијега”. На улазу у богомољу налазе се табле са именима мештана погинулих у Великом рату. На два лустера у самом храму закачене су плочице на именима дародаваца…
Преко пута цркве, на углу, налази се некадашњи житни магацин Бранка Новакова Топалова. То је место на којм су мађарски фашисти у јануару 1942. побили 420 невиних житеља овог села. Тела мртвих после су бачена под лед у Тису.
Отварање Музеја жртава Рације финансирало је Министарство спољних послова Мађарске док је оближњи Споменик невиним мађарским жртавама из 1944. подигла Влада Републике Србије. Отварању су 2013. приуствовали тадашњи председници Србије и Мађарске - Томислав Николић и Јанош Адер.
Љубазна Марија Чупић из Инфо-центра ТО Жабља у Чуругу отворила нам је музеј и пустила кратки филм који говори о овом језивом догађају. Према званичним подацима, у мађарској рацији у Шајкашкој која је спроведена по наредби из Будимпеште, а под командом генерала Ференца Фекетхалмија-Цајднера, у јануару 1942. убијено је 2.345 невиних људи. Све то је урађено под изговором да бунтовне Србе заувек треба научити послушности и показати им да је међуратна Југославија била само пролазна епизода о којој више не треба ни да сањају.
Више од трећине од укупног броја жртава, њих 893, страдало је у Чуругу. То је, иначе, била готово петина тадашњег броја житеља тог места. Још 4. јануара увече, пошто су мађарски жандари на Пустајићевом салашу надомак Жабља разбили Шајкашки партизански одред, 25 највиђенијих чурушких Срба је ухапшено, побијено и бачено под лед Тисе. Масовна убиства у том месту ће, готово без предаха, потрајати све до ноћи између 9. и 10. јануара. Ипак, свој крвави крешендо она ће достићи на сам Божић, 7. јануара 1942.
Површина житног магацина је око 150 метара квадратних, а 5. и 6. јануара 1942. у тај простор било је натискано више од 400 мушкараца, жена и деце. Пошто су џелати за њих већ били донели смртне пресуде, а појединачно убијање је, како је сведочио један од егзекутора Петер Телеки, било исувише споро, они су у том магацину, кроз врата и прозоре, побијени митраљеском ватром.
У драгоценом зборнику докумената „Рација – Трећа група масовних злочина“ који је приредио историчар др Драго Његован, као једно од места мучења и убијања наводи се и чурушка основна школа. У њој је четири дана била заточена и Чуружанка Велинка Доловац. У поратном сведочењу пред Државном комисијом за утврђивање злочина окупатора и његових помагача, она је, уз остало, испричала и како су, на њене очи, локални Мађари убили скретничара Жарка Стеванова и његову жену и троје деце. Једно од деце су, навела је, ухватили за ноге и главом му ударали о зид, док није издахнуло! После су сва тела избацили у школско двориште.
Сведочење Милована Малеташког, такође објављено у овом зборнику, казује да су три мађарска цивила, од којих је Малеташки препознао Чуружане Стјепана Херинга и Вилмоша Стеха, на салашу Туцакових одмах убили власника Ненада и његовог сина Триву. Преостала два Ненадова сина, Милорада и Воју, његову снаху Ленку и шестогодишњег рођака Ивицу Туцакова, који им је за Божић у госте дошао из Београда, одвели су до оближње баре. „Ту су их приморавали да све по двоје скачу у бару, а после су на њих, као на дивље патке, пуцали док их нису све побили“, испричао је Малеташки.
Рафали и крици жртава су се мешали у језиве звуке који су се, како су причали преживели мештани, чули у свим деловима села. На зидовима магацина се и данас виде трагови крви и рупе од митраљеских метака.
Према подацима Меморијалног друштва „Рација 1942“, само у Чуругу је у јануару 1942. зверски уморено 86 девојчица и дечака млађих од 15 година. Деца до тог узраста убијана су и у другим шајкашким местима, па их је у Ђурђеву страдало 59, у Жабљу 56, у Госпођинцима 12…
Није, међутим, „Топалов магацин“ чији власник Бранислав Новаков је, узгред, убијен још 18. априла 1941. године, приликом уласка мађарских окупационих снага у Чуруг, био једино место заточења и егзекуције мештана. На исти начин део њих је уморен и у нешто мањим магацинима породица Лемпел и Шегуљев.
Пуно од тога знао сам о Рацији у Шајкашкој али су ме детаљи које сам чуо данас у Чуругу потпуно „померили” и натерали да се запитам како је могуће да људи постану такве звери и то још у „мирној Војводини” у којој од Револуције 1848/49. до 1941, готово цео један век - није било ратних дејстава нити масовних злочина над цивилним становништвом па ни разлога да би се неко некоме овако светио.
Настављамо даље ка Железничкој станици, Рођиној ветрењачи и Споменику невиним мађарским жртвама 1944. о чему ћете читати на овом месту за седам дана.
Роберт Чобан
